Пепељуга нашег доба

Када сам била мала, обожавала сам приче пред спавање. Свака је са собом носила осећај спокоја, али најлепши су снови били уз приче о принцезама. Сећам се слатког напора да не заспем, како бих чула најлепши део: „И живели су срећно до краја живота“. Потом бих затворила очи, размишљајући сво време о томе како бих волела да постанем принцеза и будем спасена из неке куле.

Али када одрастеш, схватиш да су бајке само бајке и да ћеш бити спашена једино ако спасиш саму себе. Често се запитам како би, у складу са данашњим приликама, гласио наставак Пепељуге. То би могло бити овако:

„И живели су срећно, док се Пепељуга није вратила на посао са породиљског одсуства. Јер она није желела да буде само принцеза. Када је донешен нови закон да породиљско траје краће, морала је раније да почне да ради, да не би добила отакз. Сво време Пепељуга покушава да усклади обавезе, али не успева. Не само да треба да распреми кућу, проведе време са децом, иде на посао, него мора и да угости оне који дођу. Никаква помоћ не долази у обзир, јер каква је то домаћица ако не може да спреми ручак бар за десеторо гостију?! Увече Пепељуга једва чека да легне и заспе, а принц се љути јер не шетају више по врту, као оне вечери када је изгубила стаклену ципелицу. За другарице више нема времена, а ни Добра Вила одавно није долазила пошто су се претходни пут деца играла чаробним штапићем, па је био мало изгрижен и умазан чоколадом.“

Глумица – Јадранка Селец

Аутор текста – Аница Јовановић, мастер студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факултет, Београд)

Емисија Српски на српском емитује се током дана у следећим терминима - 04:55; 07:55; 11:55 и 22:30

Ово издање можете чути поново на таласима Првог програма Радио Београда 19. и 28. јуна.