Постан пасуљ

Јовановићи су били вредни и поштени. Никада никоме нису остали дужни нити су икога увредили, а другима су помагали колико су могли. Све празнике прослављали су као прави домаћини, али се код њих никада није постило. То и не би била нарочито важна ствар, да се госпођа Нада, од скоро удата за Стеву Јовановића, није почела осећати нелагодно у друштву других жена из села. Посебно кад би се у време поста међу женама повео разговор о томе какав су посан оброк спремале, размењујући притом рецепте и савете. У таквим разговорима госпођа Нада није могла да учествује, а волела је, и те како, да води главну реч. Зато једног јутра Нада саопшти мужу да ће се у кући наредних седам дана постити. Иако су постојале сумље у вези с таквом одлуком, Стева пристаде, јер је супруги било тешко противречити. Тако госпођа Нада, као што је и иначе бивало, истера своје. Међутим, сваки посан ручак завршавао би се Стевиним негодовањем, а најгоре је дошло кад се на столу нашао пасуљ, омиљено јело у кући Јовановића. Врти Стева кутлачом по лонцу, безуспешно тражећи коленицу и ребарца, па прекорно упути супруги питање какав је то пасуљ.