Српски на српском

Пре неки дан комшија са другог спрата ми се пожалио како у његовом предузећу уопште не хају за то што је он по струци филолог и на памет им не пада да уваже његово мишљење када имају неку језичку недоумицу. Ево, на пример, прошле недеље шефу је рекао да што пре треба да се поручи канцеларијски материјал. Шеф је онда почео да му објашњава како се канцеларијски материјал не поручује, него се наручује. А ако му то није јасно, шеф му поручује да поново прелиста неки речник српског језика и провери значење тих глагола.

Комшија је наставио да ми прича како је шеф саслушао његово објашњење, али се њихова прича са поручивања и наручивања врло брзо пренела на други језички проблем. Када му је комшија рекао да су остале службе послале наруџбе и да би требало да пожуре са састављањем и слањем списка, да не би били задњи, он га је само погледао и рекао како би он, с обзиром на то шта му пише у дипломи, требало да зна да се каже последњи, а не задњи.

Али, комшијин шеф је био убеђен да задњи и последњи не смеју да се мешају и наставио је по свом. А када му је мој комшија рекао да не дели његово мишљење, казао је: „Наравно да не делиш мишљење. Није ти мишљење шпил карата, па да може да се подели."

Аутор текста: Милица Косанић, студент (Српски језик и књижевност, Филолошки факултет, Београд)

Драмски уметник: Јадранка Селец

Уредник: Мирјана Блажић Микић