недеља, 19.04.2015, 09:05 -> 18:29
Којекуда
Амови – могло би се рећи да су накит на глави сваког коња, иако – дакако! - имају и практичну функцију... А разликују се по томе јесу ли за коња радног, запрежног, јахаћег, тркачког, касача или парадног... Лепи амови ствар су престижа и најчешће права мала уметничка дела која захтевају сате и дане преданог мајсторског рада. Прецизно – дванаест, тринаест сати рада дневно, цео један месец! И скупи су, наравно, али су понос, и за мајстора и за муштерију...
Амови које је 1972. у Сомбору направио Јован Ђуран, и сада су на енглеском двору - понела их је кући, после посете Југославији, краљица Елизабета као врло посебан дар и, и данас, их врло брижљиво чувају. А мајстор који прави амове зове се САРАЧ, што верујемо да већ мало ко зна, јер их мало и има, а, по градовима посебно, претворили су се у мајсторе за израду и поправку ситних предмета од коже, најчешће каишева.
С друге стране, ко не зна шта ради ЛИЦИДЕР, кад безмало свака кућу краси понеко - ма и најмање - лицидерско срце или га макар неко од укућана чува у фиоци или кутији резервисаној за успомене од којих се не можемо одвојити, никада. Но, ко па зна да су лицидери постојали још у старом Египту те је у гробници Рамзеса II, поред осталог блага, нађено и више колачића у облику животиња и оружја, јестивих и после више од две хиљаде година од сахрањивања...
Стари занати - живи и после миленијума откако су први мајстори почели да их практикују... У нашој земљи их има више од педесет, које су сачувале старе занатлије и које покушавају да пренесу младима да не би изумрли попут многих других. О томе су нам причали, једног сунчаног мајског преподнева пре пар година, у Сомбору, сарач Никола Ђуран, председник Удружења старих заната Војводине, раније и Србије, и лицидер у пензији, Стеван Јанович.
Они су причали, а забележиле као и увек "којекуда" - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Коментари