Intervju: Vilijam Montgomeri

Gostujući u emisiji "Svedok" na RTS-u, bivši američki ambasador u Jugoslaviji, Vilijam Montgomeri, rekao je da je u procesu pisanja knjige "Kad ovacije utihnu" znao da Stejt department za mnoge stvari mora dati zeleno svetlo, ali i za mnoge poverljive podatke kojima je imao pristup.

(Snimak "Svedoka" možete pogledati/preuzeti na našoj strani Emisije)

Dodaje i da su „postojale dve ravni cenzure, autocenzura na prvom nivou, "jer sam znao ko će pregledati, pa neke stvari nisam ni ubacio, i drugi nivo, kada je direktno Stejt department zahtevao da nešto izbacim".

"Na kraju sam samo dva slučaja izbacio, što nije tako strašno", kaže Montgomeri.

O tome da li ima onih koji se ljute kako su opisani u knjizi, kaže da mu sećanje možda i nije tako pouzdano, jer je ostario, ali da su komentari uglavnom pozitivni i ohrabrujući.

Na pitanje šta je to Zapad procenio kao loše kad se govori o razlozima Miloševićevog pada, Montgomeri je rekao da je utisak bio da je srpski narod ustao protiv Miloševića i oborio ga, tako da su sve politike bile poništene, u vezi sa Kosovom, Bosnom, Haškim tribunalom. Osećaj je bio da nova će nova vlast imati mnogo otvoreniji stav prema tim pitanjima, po meni se nije shvatalo da je ako ne i glavni razlog njegovog pada bio u lošim godinama, u lošoj ekonomiji, životu.

„Narod je bio umoran, i želeo je da se smatra normalnim Evropljanima", rekao je Montgomeri.

Dodao je da u knjizi postoji opis jedne spoljne politike Balkana  i 200 ljudi koji na nju utiču. To je jedna neformalna mreža, i oni su napravili karijeru, i svoje viđenje ovog regiona, na osnovu perioda od 1989. do 1984. Uskladili su stavove, mnogi su i želeli neke drastične promene, ali bilo ih je i skeptičnih generalno gledano kada je Srbija bila u pitanju.

Stalna uslovljavanja iz Haga

"Ja sam odmah posle pada Miloševića dobio neke korisne predloge, za srpsku vladu, ljudi koji su napravili taj spisak verovali su da će se sve to lako sprovesti u delo, da je nova vlada nešto drugo, da se odrekla svih Miloševićevih dela, i da će joj sada biti lako, ali kada sam to pogledao, svaki od deset zahteva bio je politička teškoća za novu vladu, i taj jaz slabe komunikacije je bio stalni faktor naših odnosa", rekao je Montgomeri, i dodao da ne veruje da je bilo ko shvatio koliko je srpskoj vladi bilo teško da šalje ljude u Hag, predsednike, ministre...

"Zahtevima Tribunala nije bilo kraja, nemojte me pogrešno razumeti, zločincima je tamo mesto nema zbora, ali kao da je Hag u tom procesu namerno želeo da destabilizuje jednu mladu demokratsku vladu koja je samo pokušavala da se snađe".

Jedna od glavnih poenti knjige je objašnjenje da je cilj tada bio da se pomogne tranziciji Srbije i Crne Gore, kao i razvoju tržišne ekonomije, a drugi da se poprave odnosi sa SAD, jer su oni uvek bili snažni.

"Američka vlada imala je istovremeno i dva šira cilja, podrška Tribunalu u Hagu, i politici prema Kosovu. Ti ciljevi bili su u stalnom u sukobu sa onim što sam ja pokušao ovde da ostvarim", kaže Montgomeri.

Posle deset godina, i posle demokratskih promena u Srbiji, bivši ambasador kaže da ima pomešana osećanja, da će mnogi reći da se živi gore, ali da ima i napretka, jer Srbija jeste na putu ka punim integracijama u Evropu.

"Nova vlada je smanjila dugove, pa ovde postoji drugačije viđenje, neka dinamika koja pre 10 godina nije postojala, ali napredak nije ravnomerno raspoređen, jer nema optimizma kao pre, puno je cinizma i apatije".

Ljudi iz senke

O uticaju tajkuna, Montgomeri kaže da svaka zemlja ima bogate ljude-tajkune, ima kriminalce, tajne službe, bivše obaveštajce, i da svi oni imaju uticaja, ali u Srbiji Miloševića, zbog sankcija, bomardovanja, problema u spoljnom svetu stvorena je mreža političkog života, tajkuna, državne bezbednosti, i to je bilo štetno, „a onda dođe novi ambasador i misli da komunicira sa vlastima, pa vremenom shvati da postoje ljudi iz senke".

"Ja to vidim kao problem, i zbog toga sam u knjizi stavio priznanje čoveka koji je pokušao da ubije Vuka Draškovića, gde postoji naređenje šrefa državne bezbednosti, i angažman Legije, pa onda vojska koja je nabavila opremu...ali taj uticaj se vidi kroz konkretne primere, tajkuni su moćni, ali pokušaj da se tačno ustanovi kako to ide u realnom životu, stvarno je težak, i to je i dalje veliki izazov za Srbiju", rekao je Montgomeri.

Naveo je i da nije znao šta će se sa tajkunima desiti, ali i da mu je privatno dosta zamerano, kaže da je u prvih godinu dana njegove službe pretpostavljeno da su stavljeni na spisak zabrane putovanja. "Godinu dana sam izbegavao kontakt sa njima, sa Željkom Mitrovićem sa Pinka, jer je u SAD smatrano da su i televizija Pink i BK stanice koje su omogućile režimu da opstane. Nasuprot je bila B92 koja je smatrana nezavisnom televizijom."

"A onda B92 nema nacionalnu frekvenciju a ovi rade normalno, šta više Pink je počeo da zastupa stavove nove vlasti, i normalno komuniciraju sa vladom. Koncept ekstraprofita je napušten, a vlast sa njima ne radi ništa, rekao sam sebi, pa zašto bi onda vlada SAD preduzela neke mere, jer se činilo da se kao što je Milošević koristio tajkune, to i oni rade. Odlučio sam da im skinemo sve zabrane, osim ako nisu optuženi, i to je bila tada moja politika".

"Tek kasnije sam upoznao i Mitrovića, i Miškovića, i Karića", rekao je Vilijam Montgomeri.

Stav SAD davno formiran

O odnosima Beograda i Vašingtona, kaže da američki stav prema ovom regionu u velikoj meri jeste oblikovan ranije, da je, na primer, kada je Si-En-En emitovao snimke kosovskih albanaca koji beže u Makedoniju, ta slika zapečatila sudbinu Kosova što se tiče američkog javnog mnjenja, što se u međuvremenu nije menjalo, a isto važi za situaciju u Bosni i Hrvatskoj.

"Danas su u pitanju stavovi od pre 10 i više godina, jer u Vašingtonu postoji konsenzus u stavovima prema ovom regionu".

O tome koliko često se pominje bombardovanje kaže da je na to stalno podsećan kada je bio ambasadr, i da je to i dalje veliki faktor u bilateralnim odnosima, da je aktuelno kako zbog uslovljavanja u vezi sa Hagom, tako i zbog Kosova.

O konvenciji SNS-a kojoj je prisustvovao, kaže da je tamo doživeo iskreno izraženo negodovanje, da je bilo zvižduka, i da je i to vrsta negodovanja zbog istih pitanja. Tada je, kaže Aleksandar Vučić ustao i rekao da se svim gostima mora aplaudirati.

Tribunal i "naopaki pogledi na stvari"

O tome da li je američki uticaj bio glavni da Tuđman i Izetbegović nikada ne stignu u Haški tribunal, rekao je da je, kada je bio ambasador u Zagrebu 1999., dobio depešu da će Tuđman biti optužen za ratne zločine, što jeste bilo i upozorenje da se pripremi na posledice zbog bezbednosti osoblja, i odnosa Hrvatske i SAD.

"Ja sam uveren da bi to bilo tako, da Tuđman nije umro, i Tužilaštvo je razmišljalo isto i o Izetbegoviću, ali o tome ne znam".

"Ja sam sa Pjerom Prosperom, specijalnim izaslanikom za ratne zločine bio u Hagu na Miloševićevom suđenju, a Karla del Ponte je bila tu, i rekla nam da je politika Tužilaštva takva, da razmatra slučaj svakog visokog zvaničnika za vreme rata, odnosno da ga posmatra kao ratnog zločinca i to i dokaže, to je bio njihov posao, a ne da otriju krivično delo, i utvrde odgovornost", rekao je Montgomeri i dodao da je u pitanju naopak način gledanja na stvari.

"Mi jesmo imali određeni uticaj, bili smo najveći donatori, ali nismo imali nikakvu kontrolu nad ponašanjem Karle del Ponte u vezi sa tim ko je optužen, a ko nije".

Što se tiče navoda iz knjige da je mnogo puta iz Haga stizala dojava o tome gde se kriju neki od optuženih, i da je postojao mehanizam provere, ali da su to obično bile nekorisne informacije, rekao je da ga je to izluđivalo, i da je to tačno, da su mnogi verovali u određene izveštaje. „Onda smo napravili naš tim za proveru, pa smo dobijali neke potpuno sulude dojave, naša vojska u Bosni je radila iste stvari, imali su neke neverovatne priče o tome gde su ratni zločinci u Srbiji, a kao rezultat toga uvek je bio umanjen ugled Srbije".

"Puno detalja o Mladiću se pojavilo od kada ja više nisam ambasador, kada sam bio imali smo na primer priče da je on na Banovom Brdu, u vili koju čuva vojska, pa da je u vojnim bazama, ali ništa nismo mogli da potvrdimo.

Na pitanje zašto je u knjizi izostavio hapšenje Perišića, i američkog generala Nejbora, kaže da je to zbog autocenzure, da je politika vlade da se ne govori o aktivnostima CIA.

Politička pozadina Đinđićevog ubistva

Na pitanje šta zna o navodnoj političkoj pozadini ubistva premijera Đinđića, Montgomeri je rekao da na više načina atentan na Đinđića liči na Kenedijevo ubistvo, da svet nikada neće biti potpuno zadovoljan nijednim objašnjenjem. "Verujem da su Legija i zemunski klan ubili premijera, jer su saznali da se spremalo njihovo hapšenje, da nisu imali izbora, i mislim da to jeste bila njihova odluka".

"Politička atmosfera tada bila je otrovna, sa mnogo optuživanja, i možda je pomogla da ti ljudi shvate da bi mogli da se izvuku bez kazne, zbog konfuzije koju bi ubistvo stvorilo u situaciji u kojoj je Đinđić imao zaista mnogo protivnika".

O detalju iz knjige, da je tada Ljubiša Buha Čume bio iz Istanbula prebačen u Slovačku, i da je kao neki potencijalno zaštićeni svedok ispričao celu priču,  kaže da se pre Đinđićevog ubistva seća da je u decembru saznao da je uticaj kriminalaca veći nego što je očekivao, i u prvo vreme pretpostavljao, i da je Srbija morala da pokuša to da reši.

Ali, navodi da je istina i da je Čumetovo priznanje bilo toliko precizno i detaljno, "sa toliko datuma i konkretnih događaja, da je bilo nemoguće za Đinđića i njegovu vladu da izbegnu da ih uhapse".

"To priznanje je bilo suviše detaljno, nisu imali izbora. Ali očigledno je postojao odnos između Legije, Đinđića, Čedomira Jovanovića i Zemunskog klana. Ne znam sve detalje tog odnosa, verujem da to niko ne zna osim Čede i Legije (oni su preživeli), ali to može eventualno da pruži neko razjašnjenje kako bi se razumela istorija tog vremena i pozadina događaja koji su doveli do Đinđićevog ubistva", rekao je Montgomeri.

"Meni je žao što to nije razjašnjeno, zašto to Čedomir Jovanović nije razjasnio. Takođe mi je žao što ne postoji volja nijedne srpske vlade ili medija da ohrabre Čedomira Jovanovića da više govori o tome. Kao da postoji želja da se to jednostavno ostavi, da se ne dira", ocenio je Montgomeri.

"Ako znate ko je ubica, zašto onda da čačkamo po detaljima koji bi mogli da budu neprijatni - tako bi u Americi rekli", istakao je bivši američki ambasador.

Na pitanje kako je moguće da Đinđić nije bio dobro čuvan, Montgomeri je rekao da to verovatno ima veze sa njegovim karakterom, da kada je posle pokušaja atentata kod Arene razgovarao sa njim nije znao za Čumetovo priznanje, da je znao samo za nameru obračuna sa zemunskim klanom, i da je bio uveren da su oni pokušali da ga ubiju. Kaže i da mu je Đinđić rekao da ne zna kako da uveri narod u to.

"Mislim da nije poboljšao obezbeđenje, ali tu odluku ne razumem, ni tadašnje njegovo ponašanje, takođe, tamo gde je ubijen mogao je iz tunela da uđe u kancelariju a to nije uradio, ne mogu to da shvatim danas", kaže Montgomeri.

O teoriji da su u ubistvo premijera umešane i strane službe, „navodno, jer je pred kraj života promenio gledanje na Kosovo, tražio brzo rešenje koje zapadu nije odgovaralo, podelu", Montgomeri je rekao da zna za te teorije, da je to ustvari tipična balkanska priča, da se smatralo da to jeste najbolja vlada za stabilnu Srbiju u regionu, i da je bilo suludo razmišljati na način da se treba otarasiti nekoga „koga smo podržavali".

"Čudna inicijativa jeste bio njegov stav o Kosovu, ta ideja je bila prvo predstavljena svetu u januaru, on je poslao pisma Rusiji i SAD i drugima, mi ga nismo dobili, ta inicijativa je došla iz njegovog kabineta, a ne iz Ministarstva, on ga je napisao, ali uticaj je brzo izbledeo, nije se o tome više govorilo, jer to nije bila ozbiljna inicijativa, a čak i da jeste, mi protiv njega zbog toga ne bismo preduzeli ništa loše"

Zatvorena vrata revizije granica

O tome zašto je podela Kosova nemoguća rekao je- „pre svega, da se nameravala nezavisnost, trebalo je to da se uradi dok je Milošević bio na vlasti, umesto toga se čekalo godinama, i to se uradilo kada je u Srbiji bila vlada koja se borila za opstanak, i to nije bilo produktivno, ali pravično rešenje i ono sa najvećim izgledima za pravu stabilnost bila podela, tako da severni deo pripadne Srbiji i bude odvojen od ostatka. Ali problem danas, kada se pogleda decenija 90-tih, pogleda se svaka zemlja, i Srbi smatraju da to nije pravedno, i da je trebalo nešto da dobiju, što bi po meni bilo dobro rešenje.

"Danas to više nije moguće, jer sa odlukom MSP i Rezolucijom Srbije u UN koja je podržala odluku MSP, vrata revizije granica su zatvorena, a to su svi rekli, da su granice na Balkanu nepromenjive". Rekli su to i nemački šef diplomatije, i Hilari Klinton.

Dejtonski ćorsokak u Bosni

O njegovom stavu da je BiH propala i nefunkcionalna država koja ne funkcioniše i za koju je bolje da se mirno raziđe, kaže da je njegov stav izazvao određeni bes, jer je opterećen sećanjima na vreme 91. i 92. kada su se borili da Jugoslavija opstane, i da su se trudili da tranzicija bude mirna.

"Bojim se, ako danas pogledate Bosnu, da imamo sličnu situaciju, jer je Dejton napravio sistem koji ne može da funkcioniše, a sve puno košta, nezaposlenost je velika, plate niske", rekao je bivši ambasador SAD u Jugoslaviji.

"Svi Srbi vide RS kao svoju zemlju, a ne Bosnu, Hrvati okrenuti Hrvatskoj, dve etničke grupe od tri ne vole današnju Bosnu, pa imamo jedan ćorsokak, ali imamo dva izbora, jedan koji forsira Međunarodna zajednica, neka politika koja već 15 godina postoji, zato što je to po njima jedan zamrznuti sukob, ali mora da postoji stalno njeno prisustvo. A kada bi napustila Bosnu, ona bi se za par meseci raspala, pa svi moramo da vidimo druge mogućnosti".

O "prevelikim očekivanjima SAD od štićenika na Balkanu", kaže da nema dileme da su Amerikanci mislili da su bosanski muslimani žrtve agresije, da su simpatije bile na njihovoj strani, to je istina, i bio je to preduslov podrške, a iz toga je nastao stav o centralizovanijoj Bosni".

"Ja sam za odluke u saradnji sa Međunarodnom zajednicom, ali činjenica da jedna etnička grupa misli da ima veće pravo od drugih da oslučuje o sudbini svih, to je opasno".

Optuživati Đukanovića danas licemerno

Što se tiče Mila Đukanovića, i toga da ga ga opisuje kao najveštijeg i najpragmatičnijeg političara na Balkanu, kaže da su u Đukanoviću videli nekoga ko je mogao da smanji autoritet Miloševića nad čitavom Jugoslavijom, i da su to podržavali.

"Mi smo ga smatrali nekim ko pokušava da pomogne pad Miloševića, ja znam da smo u svim zapadnim zemljama znali da je on nalazio novac krijumčarenjem cigareta da bi finansirao vlast, ali je licemerno više godina posle toga da neka vlada koja je tada znala, da sada izlaže neke optužbe"

Što se tiče domaćih političara, i da li ga neko zove kao savetnika, kaže da jedna stvar koja je važna jeste da su ga 2003. mnogi nagovarali da se nađe sa Dačićem, kako su rekli „nekim ko je progresivan".

"Sastao sam se sa Dačićem i odlučio da je prerano i da je pritisak u stranci da Milošević ostane nominalni predsednik. Posmatrao sam sve to zainteresovano, i kada je SPS ušla u koaliciju, nisam znao kako će to sve ispasti, ali ipak je to bilo je mudro, dobro je ispalo, jer je pomoglo da se srpski birači pomere na pozivije koje su više u skladu sa evropskim standardima.

"U naprednjacima vidim sličan potencijal, kao veliki korak napred za stabilnost regiona", zaključio je Montgomeri.