Čitaj mi!

EU i Zapadni Balkan: U potrazi za modelom koji radi

Nedavni samit EU i Zapadnog Balkana trebalo je da pošalje poruku ohrabrenja, ali je po svoj prilici samo dodatno učvrstio rašireno uverenje da članstvo zemalja regiona nije na vidiku. Sve očiglednija kriza u odnosima EU i regiona ponovo otvara debatu da li je potreban neki novi model prijema Zapadnog Balkana koji bi omogućio izlazak iz sadašnjeg ćorsokaka.

Na Brdu kod Kranja zemlje članice su po treći put u poslednje tri godine ponovile obećanje o evropskoj perspektivi. Ujedno su pokazale da nisu spremne ni za kakva nova obećanja i da je najviše što mogu – da se vrate na ono dato još daleke 2003. godine.

 

Problem je samo što je sve manje onih koji u to obećanje veruju.

Ali samiti EU – Zapadni Balkan u Sofiji, Zagrebu i Brdu kod Kranja možda ipak nisu bili u potpunosti izgubljeno vreme. Na njima se, ako ništa drugo, vrlo jasno pokazalo gde leže glavni problemi u evropskoj politici proširenja.

Neke zemlje članice iz zapadne i severne Evrope naprosto ne veruju da će zemlje Balkana sprovesti tražene reforme i promeniti se u dovoljnoj meri da bi unutar EU bili pouzdani partneri. One strahuju da će prijem većeg broja novih zemalja sa pravom glasa i, što je ključno, pravom veta, paralisati rad EU.

S druge strane, politički lideri Balkana sve manje su zainteresovani za reforme koje traži EU, jer ne veruju da će biti primljeni čak i ako ih sprovedu – čime samo daju dodatne argumente onima koji su protiv proširenja. U nedostatku evropske perspektive, oni se okreću drugim partnerima i temama, uz potencijalne posledice po stabilnost i demokratiju u regionu.

Postoji li izlazak iz ovog negativnog začaranog kruga

U Centru za evropske političke studije u Briselu i beogradskom Centru za evropsku politiku veruju da je rešenje u faznom pristupanju Zapadnog Balkana, koje bi se sprovelo u četiri glavne faze.

Ovaj model bi zemljama kandidatima doneo neke bitne prednosti članstva već u fazi pristupanja. Već u prvoj i drugoj fazi one bi mogle da računaju na 50, odnosno, 75 odsto od bespovratnih sredstava koje su na raspolaganju zemljama članicama, a ti iznosi su pet do sedam puta veći od onog što Srbija dobija sada.

S druge strane, zemlje Balkana po ulasku u EU, bar u prvo vreme, ne bi imale mesto komesara u Briselu ni pravo veta, već pravo glasa tamo gde se odlučuje kvalifikovanom većinom. Ovakav plan, smatraju autori, pomogao bi da se prevaziđu strahovi onih koji veruju da bi ulazak balkanskih zemalja oslabio EU. Ujedno, doneo bi građanima prednosti članstva u bliskoj budućnosti, a ne u nekom neodređenom momentu članstva.

Steven Blokmans, koautor predloga, kaže da nedavno usvojena metodologija proširenja za sada ne daje rezultate i da zemlje koje su blokirale proces, Francuska, Holandija ili Danska, nisu promenile politiku i podigle nivo angažmana u odnosu na Balkan.

"Neke evropske diplomate kažu da bi zemlje bivše Jugoslavije mogle sutra da imaju sedam glasova u Evropskom savetu, dok bi Nemačka i Francuska imale samo dva. Poenta našeg predloga je da ublaži strahove zemalja koje misle da bi EU bila paralisana ulaskom više siromašnih zemalja koje često nazaduju u vladavini prava i demokratiji, umesto da napreduju", kaže Blokmans.

Milena Lazarević iz Centra za evropsku politiku u Beogradu, koautorka predloga, kaže da on šalje poruku i vladama Balkana, kojima sadašnji proces ne nudi dovoljno "nagrada" sa kojima bi izašli pred birače.

"Otvaranje poglavlja ili klastera je vest koja traje jedan dan i više ne znači ništa za građane, pa ni političare. Ako bismo proces razbili na više faza, a na kraju svake faze bi se sticale određene koristi od članstva, ulazilo u neke institucije i pristupalo strukturnim fondovima, to bi moglo da vrati interes političke elite za pristupanje EU i učini ga ponovo temom na kojoj se gube ili dobijaju politički poeni", kaže Lazarevićeva.

Može li ovakav, ili neki slični model pristupanja nešto da promeni? Ako ništa drugo, samit na Brdu kod Kranja pokazao je da starom modelu ubrzano ističe rok trajanja.

Fraze o evropskoj perspektivi koje su se tamo čule, po oceni mnogih analitičara, samo produbljuju skepsu da će se Evropa ikad otvoriti za zemlje Balkana.

Britanski list Ekonomist piše da je sadašnji proces pristupanja "mrtav", ali da EU ne može sebi da priušti da da izgubi Zapadni Balkan

"Evropski lideri bi radije da diskutuju o Kini, Pacifiku i drugim naizgled više globalnim temama, ali Zapadni Balkan je hitniji test evropskog spoljnopolitičkog kapaciteta", ocenjuje Ekonomist i zaključuje da "ako EU želi da bude globalni igrač, mora prvo da da postane lokalni, što za početak znači oživljavanje politike proširenja".

Gerald Knaus iz Evropske inicijative za stabilnost veruje da su uticaj EU u regionu i stabilnost Balkana prethodnih godina bili direktno povezani sa obećanjem članstva iz 2003. godine. Ako tog obećanja nema, smatra Knaus, nacionalizam će popuniti vakuum, uz porast tenzija koje bi u krajnjem ishodu mogle da ugroze mir u regionu.

Knaus takođe predlaže novi model pristupanja, po kojem bi EU svim zemljama Balkana, po modelu Finske i Švedske, ponudila da u sledećih nekoliko godina postanu članice Evropskog zajedničkog tržišta, što bi bio međukorak ka članstvu u EU. To bi, po oceni Knausa, donelo  "kredibilnu perspektivu" zemljama regiona i omogućilo da u doglednom roku smanje ekonomsko zaostajanje za evropskim prosekom

Ideja o pristupanju zajedničkom Evropskom ekonomskom prostoru mogla bi vladama Balkana da ponudi srednjoročni konkretan i ostvariv cilj, ali, sudeći po nekim reakcijama iz regiona, ostavlja dilemu da li je reč o zameni za obećanje punopravnog članstva u EU.

Nedavni samit na Brdu kod Kranja imao je još jednu bitnu dimenziju

Samit je pokazao da, bez obzira na dubinu krize, politiku proširenja nije moguće jednostavno otpisati. Većina zemalja članica EU zapravo podržava prijem Zapadnog Balkana i to pitanje neće nestati sa stola, koliko god skeptične zemlje pokušavale da ga odlože za neki neodređeni trenutak u budućnosti.

Novi austrijski kancelar Šalenberg u svojoj prvoj poseti Briselu izjavio je da Austrija podržava članstvo balkanskih zemalja, jer bi u suprotnom "Evropa ostala podeljena".

Čak je i francuski predsednik Makron, koji je svojim izjavama poslednjih godina najglasnije dovodio u pitanje neminovnost članstva Zapadnog Balkana, na samitu u Sloveniji govorio u nešto drugačijem tonu. U izjavi posle samita, koja je prošla donekle ispod "radara" javnosti, Makron je možda po prvi put rekao da unutrašnja reforma EU i proširenje na Zapadni Balkan nisu dva suprotstavljena, već "komplementarna" zadatka.

"Moramo da proširimo svoje granice, uz razgovore sa susedstvom. U isto vreme, moramo da temeljno reformišemo naše unutrašnje uređenje, koje već teško funkcioniše sa 27 članica. Pred nama su ove dve dužnosti i mislim da su one komplementarne", rekao je Makron

U mnogim različitim predlozima za reformu proširenja prepoznaju se slične ideje: fazno pristupanje EU, kroz postepeni ulazak u institucije i otvaranje strukturnih fondova EU već u fazi pristupanja, učešće u donošenju odluka, ali bez prava veta.

Da li su za ispunjavanje dužnosti o kojima govori Makron zaista neophodni neki novi, kreativni modeli pristupanja za zemlje Zapadnog Balkana? Neki analitičari tvrde da nije potrebno ponovo "otkrivati toplu vodu" i da je, ako postoji politička volja, i sadašnja metodologija dovoljno dobra. Međutim, odnosi Zapadnog Balkana i EU očigledno više ne mogu da funkcionišu na osnovu političke volje i obećanja iz 2003. godine.

Potraga za novim modelom koji bi stvorio novu političku volju i u EU i na Zapadnom Balkanu je u toku.