Kurtijeva tužba – između prava i političkih poena

Ideja o tužbi privremenih prištinskih institucija za genocid tokom 1998. i 1999. godine nije nova, ali se nova prištinska vlast nada da bi proces mogla da pokrene krajem iduće godine. Takve procene, međutim, nisu u skladu sa pravnim mogućnostima Prištine.

Pristup Međunarodnom sudu pravde imaju članice Ujedinjenih nacija, odnosno članice Statuta suda, što tzv. Kosovo nije. Ne bi bio prvi put da jedna nepriznata država kao izuzetak dobije pristup sudu, ali čak ni u tom slučaju eksperti ne vide šansu za uspeh.

"Ako je jedna zemlja članica Konvencije o genocidu može da tuži drugu zemlju koja je takođe članica konvencije. Tu se saglasnost pretpostavlja. Kosovo nije članica Konvencije o genocidu, prema tome, tu se saglasnost ne pretpostavlja. To znači da bi Kosovo moglo da tuži Srbiju samo u tom bizarnom slučaju ako bi Srbija izričito dala saglasnost da učestvuje u takvom sporu što je krajnje malo verovatno", navodi profesor međunarodnog prava Tibor Varadi.

O verovatnoći da se dokaže genocidna namera neke države najbolje govori praksa – nijedna zemlja do sada nije osuđena za najteži zločin. Zato u klizav pravni teren neoprezno uleću političari koji ovu temu često zloupotrebljavaju, smatra nekadašnji član pravnog tima Srbije pred Međunarodnim sudom pravde.

"Nažalost, ono što je meni kao posmatraču poznato, tu se često vrše veliki uticaji pravnih mešetara obično iz zemalja koje imaju veliko iskustvo, a to su neki ‘vrsni pravni timovi’ koji vrše pritisak na političku vlast da mogu da pokrenu takav postupak zbog nekih sopstvenih interesa. Takvih je bilo uticaja i ranije i u predmetima koji su bili vođeni pred MSP od strane BiH i hrvatskog tima u postupcima protiv Srbije. U tom smislu me ne bi iznenadili da se i na kosovske vlasti vrše takvi pritisci", smatra advokat Novak Lukić.

Sa stranim pritiskom ili bez njega, tužba koristi poenima na domaćem terenu, veruju poznavaoci prilika u južnoj pokrajini. Uz poene treba skupiti i dokaze, a kako je najavio kosovski premijer Aljbin Kurti, za to će biti zadužen Institut za istraživanje ratnih zločina koji još nije formiran.

"Trebaće mu godine da prikuplja dokaze i materijale za pripremu tužbe za genocid protiv Srbije. Ja sam ubeđen da takva tužba ne može da se pripremi bez eksperata koje mi nemamo na Kosovu. Dakle, izgledi su jako mali a ulog je ogroman", napominje Bekim Bljakaj iz prištinskog Fonda za humanitarno pravo.

Izglede Prištine, makar formalne, povećava mogućnost da tužbu u njeno ime podnese neko drugi. Tako se spekuliše da bi pitanje odgovornosti Beograda pred MSP mogla da pokrene Albanija. Slična praksa je u toku – naime, Gambija je tužila Mjanmar za genocid iako nije zemlja žrtva.

"Takva teorijska mogućnost postoji, ali nije verovatno. Spor Gambija–Mjanmar bi dao neka uputstva da li je to realno. Zatim, tu je i činjenica da se u poslednje vreme to strahovito delo genocid malo u javnom diskursu devalvira. Meni se čini da u ovo vreme kada se vrte 'non-pejperi' možda se vrti i nešto što bi se moglo nazvati 'non-procesi'", napominje Tibor Varadi.

Iako se u Haškom tribunalu pojedincima sudilo za ratne zločine, utvrđenim činjenicama iz ranijih postupaka rukovodi se Međunarodni sud pravde u sporovima država.

"U tom smislu zaista verujem da i kosovske vlasti, da ih tako nazovem, koje bi pokušavale da iniciraju takav postupak moraju da budu svesni da nijedan predmet vezano za KiM nije došao do nivoa genocida pred Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju. U tom smislu da sada dokazuju genocid pred MSP biće za njih nezahvalan posao, a kada imaju iza sebe iste činjenice koje su utvrdile da nije bilo nivoa genocida pred Tribunalom", kaže Novak Lukić.

Tužbu za genocid Srbija je ranije dobila sa dve adrese – iz Sarajeva i Zagreba. U slučaju koji je pokrenula BiH posle 17-godišnjeg postupka utvrđeno je da zvanični Beograd nije podstrekivao genocid, ali i da nije učinio dovoljno da ga spreči. Međusobne tužbe Hrvatske i Srbije sud je odbacio.