The Economist: Dve brzine ili dve Evrope

Nikola Sarkozi izazvao je veliku pometnju zatraživši 8. novembra formiranje Evrope u dve brzine: "federalno" jezgro sa 17 članica evrozone i labaviju "konfederalnu" spoljnu zonu deset članica koje ne pripadaju evrozoni. On je ove sugestije izneo u razgovoru sa studentima Univerziteta u Strazburu.

"Ne možete da imate jedinstvenu valutu bez ekonomskog približavanja i ekonomske integracije. To je nemoguće. Ne može se zalagati za federalizam i isto vreme za proširenje Evrope. To je nemoguće. Postoji kontradikcija. Sada nas ima 27. Očigledno je da ćemo morati da se otvorimo prema Balkanu. Biće nas 32, 33 ili 34. Verujem da niko ne misli da je federalizam - totalna integracija - moguć sa 33, 34, 35 zemalja."

"Dakle, šta da radimo? Počnimo od toga da je, iskreno, zajednička valuta izvanredna ideja, ali je bilo čudno realizovati je, a da ne postavimo pitanje upravljanja njom i da ne postavimo pitanje ekonomske konvergencije. Iskreno, lepo je imati viziju, ali ima detalja koji nedostaju: stvorili smo valutu, ali smo zadržali fiskalne sisteme i ekonomske sisteme koji ne samo što nisu bili međusobno bliski, već su se razilazili."

"I ne samo što smo stvorili jedinstvenu valutu bez konvergencije, već smo nastojali da poništimo pravila dogovora. To ne može da funkcioniše. Neće biti jedinstvene valute bez veće ekonomske integracije i konvergencije. To je izvesno. I mi se krećemo u tom pravcu. Moraju li da postoje ista pravila za 27? Ne. Apsolutno ne. Na kraju, jasno je, postojaće dve evropske brzine: jedna brzina ka većoj integraciji u evrozoni i brzina koja je konfederalna u Evropskoj uniji", objašnjava Sarkozi.

Na prvi pogled, ova izjava je zaprepašćujuće očigledna. Evrozona mora da se integriše da bi spasla sebe samu; to kažu čak i Britanci. A među deset članica EU koje ne pripadaju evrozoni nalaze se Britanija i Danska, koje nemaju nameru da se pridruže zajedničkoj valuti. Evropska unija je u izvesnom smislu sastavljena ne od dve, već od mnoštva brzina.

Setite se samo 25 članica šengenske zone za putovanja bez pasoša (isključujući Britaniju, ali uključujući neke zemlje koje nisu članice EU) ili 25 država koje nastoje da formiraju sistem zajedničkog patenta (uključujući Britaniju, ali bez Italije i Španije).

Ali, Sarkozijevi komentari su zabrinjavajući, jer, kako se može posumnjati, on želi da stvori ekskluzivističku, protekcionističku evrozonu koja nastoji da se odvoji od ostatka Evropske unije. Tokom diskusije u Strazburu, na primer, stiče se utisak da je Sarkozi sugerisao da su evropske nedaće - zaduženost i visoka stopa nezaposlenosti - greška društvenog, ekološkog i monetarnog "dampinga" od strane zemalja u razvoju koje vode "agresivne" trgovinske politike.

Da bismo imali veći uvid u Sarkozijevo razmišljanje o Evropi, trebalo bi da pogledamo intervju koji je dao nekoliko dana ranije, na kraju maratonskog samita u Briselu krajem oktobra: "Mislim da ne postoji dovoljna ekonomska integracija u evrozoni sa 17 članica i Evropskoj uniji sa 27".

Drugim rečima, Francuska, ili u svakom slučaju Sarkozi, izgleda da nije prebolela svoju srdžbu prema proširenju EU. Evropska unija sa 27 članica je suviše velika da bi Francuska gospodarila nad ostalima i suviše liberalna u ekonomskom smislu za protekcionističke sklonosti Francuske. Odatle i Sarkozijeva žudnja za malom, ugodnijom, "federalističkom" evrozonom.

To se poklapa sa idejom o jezgru Evrope koju su 1994. godine promovisali Karl Lamers i Volfgang Šojble, sadašnji nemački ministar finansija. Intrigantno je to što je ovo prvi put da je Sarkozi, svojevremeno skeptik prema evropskim integracijama, javno govorio o "federalizmu", mada je nezvanično dao sličan komentar pred evropskim liderima u martu. Taj komentar odražava stavove Sarkozijevog socijalističkog prethodnika Fransoa Miterana.

Činilo se da su takve ideje ubijene velikim proširenjem Evropske unije na istok 2004. godine i odbacivanjem novog ustava EU od strane francuskih glasača 2005. godine. Ali dužnička kriza evrozone oživaljava ove stare snove.

Ali kakva vrsta federalizma? Sarkozi verovatno želi da stvori evrozonu po uzoru na Francusku sa moći koncentrisanoj u rukama lidera gde će dominirati duo "Merkozi" (Angela Merkel i Nikola Sarkozi). Nemačka, nema sumnje, želi repliku svog vlastitog federalnog sistema sa strogim pravilima i moćnim nezavisnim institucijama koje ograničavaju političare.

Ako evrozona preživi krizu - a slabljenje italijanskih obveznica na tržištima ukazuje da to postaje sve teže - to će, jednostavno, iziskivati duboku reformu evropskih ugovora.

Ako se postupi ispravno, tako što bi evrozona bila otvorena za zemlje koje žele da joj se pridruže (poput Poljske) i tako što bi se produbilo jedinstveno tržište za one koji ne žele (poput Britanije), stvaranje fleksibilnije Evropske unije sa varijabilnom geometrijom moglo bi da ublaži mnoge postojeće tenzije. Dalje proširenje više ne treba da bude toliko neuralgično; dalja integracija ne treba da bude nametana onima koji je ne žele.

Ali ako se postupi pogrešno, kako neki strahuju da bi Sarkozi uradio, to će biti recept za raspad Evrope. Ne Evropa u dve brzine, već dve zasebne Evrope. Prvi korak ka integraciji, ideja o održavanju redovnih samita lidera 17 članica evrozone već je izazvao prva trvenja sa Britanijom. Ove nedelje, bilo je novih razmimoilaženja kada su, tokom samita ministara finansija evrozone u Briselu, njihove kolege iz deset članica van evrozone organizovale sopstvenu zasebnu večeru u obližnjem hotelu.

Sve ovo zabrinjava Evropsku komisiju, civilnu službu EU i čuvara njenih sporazuma. Govoreći u Berlinu 9. novembra, njen komesar Žoze Manuel Barozo izrekao je nešto što bi bilo direktan ukor Sarkoziju.

"Komisija pozdravlja i insistira - zapravo, mi to tražimo već dugo vremena - na dubljoj integraciji politike i upravljanja unutar evrozone. Takva integracija i konvergencija su jedini način da se poboljša disciplina i obezbedi buduća održivost evra. Drugim rečima, moramo da završimo nezavršeni posao iz Mastrihta - da upotpunimo monetarnu uniju sa zaista ekonomskom unijom."

"Ali stabilnost i disciplina moraju, takođe, da idu ruku pod ruku sa rastom. A jedinstveno tržište je naše najbolje sredstvo za podsticanje rasta."

"Dozvolite mi da budem jasan - raspolućena Unija neće funkcionisati. To važi za Uniju sa različitim delovima koje povezuju suprotstavljeni ciljevi; Uniju sa integrisanim jezgrom, ali sa labavom periferijom; Uniju kojom dominira nezdrava ravnoteža moći ili bilo kakva vrsta direktorijuma. Sve to je neodrživo i neće funkcionisati na duge staze, jer će dovesti u pitanje fundamentalni, rekao bih sveti princip - princip pravde, princip poštovanja jednakosti, princip poštovanja vladavine prava. A mi se nalazimo u Uniji utemeljenoj na poštovanju vladavine prava, a ne na nekoj moći ili sili."

"Bilo bi apsurdno ako samo jezgro našeg projekta - a ekonomska i monetarna unija otelotvorena u evrozoni jeste jezgro našeg projekta - dakle, kažem da bi bilo apsurdno ako bi se ovo jezgro tretiralo kao neka vrsta 'izlaska' iz Evropske unije kao celine", kaže Barozo.

Sarkozijeve reči izgleda da su privukle pažnju Joške Fišera, visokog funkcionera nemačkih Zelenih i bivšeg ministra spoljnih poslova, koji je izjavio da je Evropska unija sa 27 članica postala suviše glomazna.

"Jednostavno, zaboravimo na Evropsku uniju sa 27 članica - nažalost. Nikako ne vidim kako će ovih 27 država smisliti bilo kakve značajne reforme", izjavio je Fišer za nemački nedeljnik Cajt. I zaista, neki misle da bi sama evrozona mogla da bude manja od 17 članica (Grčka bi uskoro mogla da bankrotira i napusti evro).

Govor koji sada svi očekuju jeste govor Angele Merkel. Kancelarka želi da izmeni evropske ugovore i 9. novembra ona je pozvala na "proboj ka novoj Evropi". Ali kakva bi to Evropa trebalo da bude uglavnom je ostalo nedorečeno.