Svačije pravo da ne zna ništa

Advokat Stojković svršio je prava. Ja, ništa. Očigledno, u ovoj debati nismo ravnopravni. Naime, o pravu znam mnogo više od njega.

Evo dokaza, pa neka građanska „porota" odluči.

Tekst advokata Stojkovića, neopterećen činjenicama, ali zato krcat dilemama rešenim još u antičkoj filozofiji - „može li iko znati sve" - najteži je napad na evropske javne servise i beogradski Pravni fakultet, još od 1927. godine, kada je zakonom garantovana nezavisna pozicija Bi-Bi-Si-ja kao javnog servisa.

Dokaz broj Jedan. Nigde u Evropi, nijedan parlament od tamošnjih javnih servisa ne zahteva direktne i kompletne televizijske prenose svih zasedanja u punom trajanju. Nijedan parlament u Evropi ne obustavlja svoj rad ako su kamere isključene. Advokat Stojković smatra da Evropa greši i brani zakonito pravo srpske Skupštine da „uređuje" RTS i useli se na čitav Drugi program. Aferim.

Dokaz broj Dva. Nema evropskog stručnjaka ili političara koji poistovećuje uvid javnosti u rad parlamenata, slobodu izražavanja, pravo na informisanje sa direktnim televizijskim prenosima kao što je to, u svom tekstu, uradio advokat Stojković.

Dokaz broj Tri. Srpska Skupština je svojevremeno donela zakon po kojem je tadašnja Vlada bukvalno otela Treći program RTS, oštetila Javni servis za desetak miliona evra i prodala Treći jednom medijskom tajkunu i jednom tajkunu opšteg smera. Da nisu, sad bi poslanici imali parlamentarni kanal. Pitanje za advokata Stojkovića: šta su oni koji su odlučivali, voleli više od „javnosti u radu"?

Dokaz broj Četiri. Pre dve godine, RTS je od Ustavnog suda Srbije zatražio ocenu zakonitosti ultimativnog akta Republičke radiodifuzne agencije kojim se Javni servis Srbije obavezuje da prenosi kompletna zasedanja srpske Skupštine. Tik pred donošenje ocene, RRA je mudro skočio sebi u usta i povukao, očigledno nezakonito, sopstveno obavezujuće uputstvo. Time je RRA, institucija zadužena za kontrolu RTS-a, javno priznala da nijedna srpska institucija, uključivši Skupštinu, ne može da uređuje program Javnog servisa ili narušava njegovu samostalnost garantovanu i omeđenu isključivo zakonima. Priznaje li advokat Stojković pouke tog slučaja ili dovodi u pitanje i zakon gravitacije?

Dokaz broj Pet. A sad nešto na račun beogradskog Pravnog fakulteta, ako razumete ovu malu igru reči. U jednom članu svojih akata srpska Skupština je izrekom navela svoju sednicu koju RTS obavezno mora da prenosi. Javni servis Srbije, ovih dana, opet presavija tabak i od najviše sudske instance traži ocenu zakonitosti takvog skupštinskog zahteva. Naravno, najpre ćemo se učtivo obratiti Skupštini i tražiti da pomenuti član - o prinudi i nezakonitom uređivanju programa Javnog servisa - Skupština sama preinači. Pošto se advokat Stojković poziva baš na taj nezakoniti član, moja ponuda pred javnim mnjenjem Srbije je jednostavna: neka na Sudu Stojković zastupa pravovaljanost takvog zahteva, ja ću zastupati RTS. Pozvaću kao svedoke evropsko i srsko pravo, ozakonjenu a postojeću praksu uređivanja i čuvanja nezavisnosti institucije javnog servisa gde god postoji. Stojković neka pozove za žiranta svoju verziju evropskog i srpskog prava i svoju verziju građanskih sloboda i pozicije javnih servisa. Jedan od nas dvojice, posle svega, biće „drveni advokat". Svačije je pravo, da ne zna ništa.

Aleksandar Tijanić

(autor je generalni direktor u Javnom servisu Srbije)

NIN, Broj 3120, 15.10. 2010. 

Lični stav
Naše pravo da znamo sve

Teško je oteti se utisku da je RTS prekidom prenosa žrtvovao „naše pravo da znamo sve" da bi efikasnije naplatio jedno novčano potraživanje

Pravo o kome RTS govori je pravo da primamo informacije, ideje i mišljenja, kao sastavni deo prava na slobodu izražavanja. Ovo pravo ima svako, pa i RTS, zbog čega bi prikladniji slogan bio „Naše pravo da znamo sve", ne ulazeći u to da li je moguće znati sve, i zadržavajući se samo na onim informacijama, idejama i mišljenjima o kojima javnost ima opravdan interes da zna. Ovo pravo je nedavno testirano u praksi u slučaju prekida prenosa sednice parlamenta. Predsednica Narodne skupštine (NS) je 30. septembra 2010. prekinula sednicu na kojoj su članovi Vlade odgovarali na poslanička pitanja, zato što je RTS prekinuo direktan TV prenos sednice i uključio se u odbojkašku utakmicu.

Predsednica NS je prekid sednice obrazložila pozivanjem na član 215 Poslovnika o radu NS koji predviđa da se u danima kada ministri odgovaraju na poslanička pitanja, obezbeđuje direktan televizijski prenos (misli se na prenos sednice parlamenta, a ne utakmice). RTS je prekid prenosa sednice opravdao višegodišnjim dugom koji NS ima prema RTS. Predsednica NS je izjavila da nema ugovora sa RTS o prenosima, a RTS je preko direktora izjavio da neće da prenosi rad parlamenta ako se dug ne prizna i ne plati. Posle sastanka, predsednica NS i direktor RTS su se dogovorili da će dug da se namiri rebalansom i sličnim merama u budžetu, a direktor RTS je, upitan da li će biti daljih prekida, izjavio da će se prekidi prenosa sednica dešavati i ubuduće, ali retko. Niko, međutim, nije pomenuo sve građane Srbije koji su imali pravo da, koristeći se pravom na slobodu izražavanja, prate tu sednicu bez prekida, što im pored obećanja iz slogana RTS, garantuju Ustav, Zakon o javnom informisanju, Zakon o radiodifuziji i Evropska konvencija o ljudskim pravima.

Koncept „odgovorne vlade" u praksi se izražava pre svega kroz pitanja poslanika članovima vlade u parlamentu. Zbog važnosti polaganja tog računa u parlamentu, prema Poslovniku o radu NS, „obezbeđuje se direktan televizijski prenos za takve sednice. Dakle, NS je imala obavezu da obezbedi direktan televizijski prenos sednice, bez prekida. Skupština nije izvršila svoju obavezu da obezbedi prenos, zato što je emiter koga je izabrala taj prenos prekinuo.

Što se tiče RTS, Ustav kaže da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja dužna su da to pravo poštuju. Prenos sednice je bio nesumnjivo od javnog značaja, zbog čega su građani imali pravo da o toj sednici budu potpuno obavešteni, a RTS je imao dužnost da direktno prenosi sednicu bez prekida.

Zakon o javnom informisanju navodi da niko (pa ni RTS) ni na posredan način ne može da ograničava slobodu javnog informisanja, a naročito zloupotrebom prava, uticaja ili kontrole nad uređajima za emitovanje, kao ni bilo kojim drugim načinom podesnim da ograniči slobodan protok ideja, informacija i mišljenja. RTS je upravo iskoristio kontrolu koju ima nad uređajima za emitovanje, prekinuo je direktan prenos sednice parlamenta, i tako ograničio slobodan protok informacija od javnog značaja.
Zakon obavezuje RTS da vodi računa o opštem interesu i propisuje da mora da obezbedi raznovrsnost i izbalansiranost sadržaja kojima se podržavaju demokratske vrednosti savremenog društva.

Smisao javnog servisa nije sticanje profita, već podrška vrednostima u društvu koja bi u oblasti javnog informisanja izostala potpuno ili u potrebnoj meri da nema javnog servisa. Zbog toga je RTS bio dužan da započeti prenos sednice završi, vodeći se opštim interesom.
Teško je oteti se utisku da je RTS prekidom prenosa žrtvovao „naše pravo da znamo sve" da bi efikasnije naplatio jedno novčano potraživanje. Prenos važne sednice parlamenta je prekinut, kao i rad parlamenta, a premijer, ministri i svi poslanici su otišli neobavljenog posla. Rešavanje problema prekida rada zakonodavnog tela kroz namerno uskraćivanje informacija od javnog značaja spustio se na nivo naplate duga gde važe pravila „koliko para, toliko muzike" i „zavrtanja slavine" ako se ne plati, pri čemu se grubo zanemaruju temeljna prava građana, iako su garantovana Ustavom, zakonima i međunarodnim instrumentima. Izgleda da se u Srbiji stvar uvek bolje razume ako se predstavi kroz novac i dužničko-poverilačke odnose. Ako tako gledamo, moglo bi da se kaže da su u ovom slučaju građani uredno platili rad NS kroz porez i druga javna davanja, a da su RTS namirili kroz pretplatu i strpljenje dok gledaju duge oglasne blokove na programima javnog servisa koji finansiraju. Prema tome, NS i RTS su isplaćeni, i duguju građanima prenose skupštinskih sednica (bar onih gde je obavezan direktan televizijski prenos). Možda se građana uopšte ne tiču međusobni dužničko-poverilački odnosi između NS i RTS, kao što se NS i RTS nisu ticala prava građana kada su bez pitanja prekinuli sednicu na kojoj se govorilo o stvarima o kojima su građani imali pravo da budu obavešteni.

Dušan Stojković

(Autor je advokat u „Stojković & Prekajski")