Odbrana nuklearnog arsenala

Laureat Pulicerove nagrade za istraživačko novinarstvo i zvezda "Njujorkera" otkriva da li u nestabilnom Pakistanu, nuklearne glave mogu da ostanu sačuvane daleko od ekstremista. Pakistanski talibani 17. oktobra započeli su ofanzivu u plemenskom području Južni Vaziristan, na one mete koje bi trebalo da su jedne od najbolje čuvanih ciljeva zemlje.

U najokrutnijem napadu, deset naoružanih napadača prodrlo je u glavni štab vojske, u gradu Rualpinda, a rezultat dvadesetdvočasovne borbe su dvadeset i tri mrtva, što je pakistansku vojsku ostavilo zavezanih ruku. Interesantno je da su teroristi nosili vojničke uniforme.

Ubrzo zatim dogodila su se dva odvojena napada na policiju u Peševaru i Lahoru, a kada je počela ofanziva, naoružani napadač pucao je sa motocikla u pokretu na generala armije.

Bilo je jasno da su atentatori unapred znali trasu kretanja generala, što povezuje čitavu zaveru sa bezbednosnim službama.

Čitave dve decenije Pakistan je bio nuklearna sila i posedovao je osamdeset do stotinu nuklearnih glava koje su bile razmeštene širom zemlje.

Uspeh poslednjih napada postavio je očigledno pitanje: "Da li je nuklearni arsenal na sigurnom?".

Državna sekretarka Hilari Klinton, dan nakon napada u Rualpindi rekla je da Sjedinjene Države "imaju poverenja u pakistanske vlasti i vojnu kontrolu nad nuklearnim oružijem".

Dve nedelje kasnije usledili su novi teroristički napadi, što je zaplašilo američku sekretarku, ali je ona prilikom posete Islamabadu još jednom ponovila da "teroristi neće preuzeti kontrolu nad zemljom".

Reči prve dame američke administracije zvučale su ohrabrujuće. Nekoliko bivših, ali i aktuelnih državnih funkcionera Obamine administracije potvrdili su da Pakistan može da održi punu kontrolu nad nuklearnim arsenalom.

Međutim, razlog za veliku zabrinutost je moguća pobuna ekstremista unutar pakistanske vojske. Strahuje se da bi pobunjenici mogli da preuzmu kontrolu nad nuklearnim arsenalom.

Američki predsednik Barak Obama, upitan je na konferenciji za novinare 29. aprila da li bi mogao da uveri američki narod da će nuklearni arsenal Pakistana ostati daleko od očiju i ruku terorista.
 
Obamin odgovor ostaje prilično nejasan. Sjedinjene Američke Države "ozbiljno su zabrinute" zbog krhkosti civilne vlasti predsednika Asif Ali Zardara, poručio je Obama i dodao da "najveća pretnja po Pakistan dolazi iznutra". 

"Imamo ogroman nacionalno-bezbednosni interes da budemo sigurni da je Pakistan stabilan i da ne neće uskoro postati nuklearno naoružana militantna država". Obama je rekao da "prepoznaje opasnosti ako bi nuklearno oružje dopalo u ruke ekstremista".

Novinar američke mreže En-Bi-Si koji je postavio prethodno pitanje predsedniku Obami, takođe je pitao da li će vojska, ukoliko bi bilo neophodno, premestiti nuklearno naoružanje na sigurnije mesto. Predsednik Obama nije dozvolio novinaru da dovrši pitanje, samo je rekao, da neće da govori hipotetički i dodao da želi da veruje u to da će oružje ostati "podalje od ekstremista".

Obama nije govorio o detaljima, ali pojedini bivši i sadašnji funkcioneri u Vašingtonu i Islamabadu tvrde da Administracija "veoma pažljivo pregovara" i da ima visok stepen razumevanja za pakistansku vojsku.

To potvrđuje i stav da bi u slučaju krize specijalne američke jedinice pružile podršku pakistanskoj vojsci za zaštitu arsenala.

Istovremeno, vojnim vlastima obećana je pozamašna suma novca, ali i trening obuka za vojnike što je odobrovoljilo šefa pakistanske armije generala Ashfal Parvez Kayani.

Američki Kongres je u junu odobrio dodatnih 400 miliona dolara za fond Pakistana protiv pobune, koji bi pružio neposrednu pomoć vojsci za opremu, obuku i obnovu vojnih objekata.

Određeni stepen tajnosti Administracije je neophodan zato što postoje sve veće antipatije prema Americi u Pakustanu, ali ne treba zaboraviti ni istoriju nepoverenja dve države.

Mnogi Pakistanci veruju da je krajnji cilj Sjedinjenih Američkih Država da uništi nuklearni arsenal, a ne da ga sačuva, kako se to transparentno predstavlja u javnosti.

Arsenal ponos miliona Pakistanaca

Simor M. Herš dodaje da je nuklearni arsenal nešto na šta se milioni Pakistanaca ponose, a nuklearno oružje vide kao simbol nacije, ali i kao glavno oružije u slučaju napada od strane Indije.

Neophodno je napomenuti da je Indija prvi nuklerani test izvela 1974. godine, a Pakistan gotovo 25 godina kasnije.

Visoki pakistanski zvaničnik, koji ima bliske veze sa Zardariem, burno je reagovao u jednom intervjuu kada je predmet razgovora bio američki zahtev za dodatnim informacijama o nuklearnom arsenalu.

Nakon napada 11. septembra postojala su neslaganja između Bušove administracije i predsednika Perveza Mušarafa oko toga šta Pakistan ima, a šta ne, tvrdi neimenovani zvaničnik.

"Danas Sjedinjene Države žele svakodnevnu kontrolu nuklearnog arsenala. Ali zašto bismo mi baš vama to omogućili? Čak i da se dogodi vojni puč, niko se ne bi odrekao kontrole nuklearnog oružja. Nikada!", poručio je pakistanski zvaničnik. 

Indija vs. Pakistan 

"Zašto niste zabrinuti zbog indijskog niuklearnog naoružanja", zapitao je neimenovani pakistanski visoki zvaničnik. Zbog toga što je Indija vaš prijatelj i zbog toga što politike dve zemlje godinama konvergiraju", smatra pakistanski zvaničnik.

"Između vas (Sjedinjenih Američkih Država) i Indije, vi ćete izabrati da se okomite na nas u svakom pogledu. Istina je da je nuklearno naoružanje manji problem za Obaminu administracju nego pronalaženje strategije za Avganistan".

Konsultacije o nuklearnoj bezbednosti između Vašingtona i Islamabada intenzivirane su nakon što je predsednik Obama u martu objavio Af-Pak politiku, kojom je pozvao pakistansku vojsku da preduzme agresivnije mere protiv talibana u enklavama unutar pakistanske teritorije.

Rečeno mi je da su sporazumi o nuklearnoj saradnji rezultat veoma bliske između admirala Majkla Mulena i njegovog pakistanskog kolege generala Kayani, iako je u sve to bila uključena i CIA, kao i Odeljenja odbranu, državu i energetiku.

(Međutim, sva tri odeljenja odbila su da komentarišu članak Simora M. Herša, a nacionalni savet za bezbednost i CIA negirali su da postoje bilo kakvi sporazumi).