Kosovo: Čekajući novi paket

Nesposobnost Saveta bezbednosti UN-a da se dogovore oko nalaženja moguće zamene za Rezoluciju 1244, uz jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane Prištine, od februara 2008 ostavili su Kosovo u potpunoj zbrci. Srbija odbija nezavisnost, ali pokušava slediti pragmatičnu politiku zbližavanje sa Briselom nudeći saradnju, ponekad čak i na račun kosovskih Srba.

Kosovski Srbi su podeljeni između severa i juga - dok ovi sa juga imaju jako malo izbora osim da pokušaju ostvariti suživot sa albanskom realnošću koja ih okružuje, i jedni i drugi se nadaju za više pomoći spolja u očuvanju postojanja svojih zajednica nego što je trenutno dobijaju iz Beograda ili od strane međunarodne zajednice. Kosovski Albanci nastoje osigurati što više međunarodnih priznanja, dok istovremeno svim sredstvima pritišću Srbe - i one na severu, kao i one sa juga - da prihvate svoje mesto podređeno institucijama u Prištini. Zemlje koje podržavaju nezavisnost Kosova - na čelu sa EU i SAD - nastoje da pomognu Albancima kroz zamenu UN i stalne pritiske na Srbe. Rusi, s druge strane, nastavljaju da podržavaju Beograd i insistiraju na vodećoj ulozi UN.

Dok se glavni akteri razilaze u suprotnim pravcima po pitanju Kosova, Međunarodni sud pravde će, na zahtev Srbije za pružanjem savetodavnog mišljenja o legalnosti proglašenja nezavisnosti, u decembru saslušati mišljenja priložena od strane drugih zemalja. Malo je verovatno da će Sud doneti jasnu odluku u korist ili protiv bilo koje od strana. Sud neće biti u mogućnosti da u potpunosti odbaci nezavisnost Kosova kao nelegalnu, jer se činjenica o nezavisnosti ne može opozvati takvom odlukom, niti se može proglasiti legalnom, jer je sasvim jasno da nije unutar okvira utvrđenog od strane UN-a 1999.

Takođe, svaka takva presuda predstavljala bi presedan za bilo koji drugi secesionistički pokret. Presuda u korist jednostrane sukcesije od međunarodno priznate države i ugledne članice UN - što je Srbija bila 2008. godine - bila bi presedan u svim ostalim sličnim slučajevima, uprkos argumentima o "jedinstvenosti" kosovskog slučaja. To je moglo biti drugačije u kontekstu nove Rezolucije Saveta bezbednosti, no do sada tako nešto nije ostvareno.

Tako će Sud verovatno izdati savetodavno mišljenje koje će biti negde u sredini, naginjući malo ka Srbiji, jer Srbija je ipak suverena država. Ali šta posle toga?

Logično, ne mogu postojati samo tri ishoda - rešenje kosovskog statusa upotrebom sile, ako ne i samim ratom, možda putem ciljanih provokacija ili putem nasilja usmerenog ka daljem "čišćenju" etničke karte Kosova (a možda i južne Srbije); rešenje statusa kroz nove pregovore; ili uspostavljanje trenutnog status kvo stanja kao manje-više ukorenjene kategorije na neodređeni period (možda do objedinjenja celog regionu u EU). Naravno, u stvarnosti rezultat može da sadrži sva tri ishoda, zajedno ili ad seriatum. Međutim, mogući elementi scenarija o novim pregovorima daju se raspoznati.

Najpre elementi koji bi mogli biti deo nagodbe. Već ranije sam pomenuo doprinos koji bi mogao proisteći iz Ahtisari-plus pristupa. Suština će biti u pronalaženju načina da se institucije kosovskih Srba povežu i sa Srbijom i sa Kosovom. Na primer, opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom mogao bi se omogućiti pristup blok-donacijama iz Prištine i/ili sredstvima za lokalne usluge direktno iz Beograda. Ahtisarijev plan propisuje da sredstva iz Beograda idu preko Prištine, no umesto toga moglo bi biti i putem - ili verifikovanjem i revidiranjem od strane - trećeg aktera koji bi bio prihvatljiv i za Beograd i za Prištinu.

Obrazovanje, uključujući i Univerzitet u severnoj Mitrovici, je po Ahtisaarijevom planu u lokalnoj nadležnosti, dok nastavni plan i program ostaju neusaglašeni. Obe strane insistiraju da nastavni plan i program trebaju da budu u skladu sa njihovim "nacionalnim" sistemom. To bi se moglo rešiti korišćenjem nekih neutralnih - možda evropskih - standarda. Sudovi bi mogli ponovo biti otvoreni ukoliko bi se postojećim lokalnim srpskim sudovima dopustilo da rade u skladu sa jugoslovenskim ili zakonodavstvom UNMIK-a, dok bi se slučajevi koji uključuju žalbe ili različite pravosudne nadležnosti prosleđivali međunarodnim (EULEX) sudovima. Sporovi oko telekoma i električne energije mogli bi se rešavati kroz ubrzanu liberalizaciju i potpuno oslobađanje od dozvola za preduzeća koja postoje na Kosovu - i na severu i jugu - kako bi bila konkurentna na čitavoj teritoriji. Vodeći princip bi bio iznalaženje praktičnih rešenja za praktične probleme.

Ili, moguće je da će posle sudske odluke ovo pitanje biti predstavljeno upravo kao ono koje će definisati granice Kosova. Zakonitost tih granica ne može se opravdati na osnovu jednostranog proglašenja nezavisnosti. Priština i njeni prijatelji ne mogu i dobiti tortu, te je uz to i pojesti. Oni ne mogu, s jedne strane, tvrditi da su sadašnje granice Kosova zakonite, jer su formirane u vreme Jugoslavije, te istovremeno jednostrano proglasiti nezavisnost od države koja je zakonski naslednik.

Drugi element za moguće pregovore jeste "ko" bi mogao odigrati ulogu poštenog posrednika. Kako sada stvari stoje, čini se da su u igri dva kandidata: Kontakt grupa, koja bi ponovo ujedinila Kvintu i Rusiju, i UN. Oba kandidata imaju legitimnan mandat i političku odgovornost da okončaju rešavanje statusa Kosova. EU trenutno nije u dobroj poziciji da odigra tu ulogu. Čini se da Unija u zadnje vreme menja pravac u svom pristupu ka severu, imenovanjem novog izaslanika (italijanski ambasador u Prištini), i pripremama za otvaranje nove kancelarije.

EU, međutim, trenutno ne uživa kredibilitet kod kosovskih Srba. Nije učinila ništa da interveniše prilikom albanskog pritiska na Srbe sa juga Kosova da se predaju; podržala je napore Albanaca da preuzmu teritorij u severnoj Mitrovici i da poguraju institucije u Prištini - carinu, sudove, KEK - ka severu, dok pritišće Srbe da učestvuju u novembarskim lokalnim izborima koje organizuje Priština. EU je u više navrata jasno stavila do znanja da nije neutralna u svojoj ulozi, već je upravo pomogla prištinskim institucijama da se prošire posvuda.

Pronalaženje načina za rešenje statusa Kosova putem dijaloga i diplomatije ne bi bio najteži deo. Najteži deo bio bi okupljanje političke volje za obnavljanje pregovora i, ovoga puta, ili ostvarivanje uzajamno prihvatljivog i primenjivog paketa, ili razvod braka. Ko zna, možda, nakon što Sud ne uspe da reši problem.