Aleksandar Tijanić: Da ustane Karađorđe, mnogi se glave ne bi nanosili

Generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić, u tradicionalnom novogodišnjem intervjuu za Press govori o bankrotu klasičnog kapitalizma, "velikoj strategiji" za Srbiju i značaju predstojećih izbora. Tekst je preuzet sa Internet portala Press-a.

Mi smo prva generacija za koju istorijske pouke ne vrede i sad je jasno da nam istorija nije putokaz za budućnost.

Svet živi u strahu od bankrota i terorizma. Klasični kapitalizam je bankrotirao, socijalizam je kompromitovan, a velike i naizgled stabilne države strepe za sopstvenu budućnost, a u tom haosu vreme je da se Srbija okrene sebi i sopstvenom opstanku, da platimo cenu za sve ono što nismo na vreme uradili, kaže Aleksandar Tijanić, direktor RTS, u tradicionalnom novogodišnjem intervjuu za Press.

Ako se po Bi-Bi-Siju prepoznaje Britanija, šta bismo o Srbiji mogli reći po njenim televizijama?

- Najpre bih zaključio da su Srbi, većinom, velika deca koja veruju u elektronske bajke. Drugo, da je današnja Srbija država u sastavu "otomanske imperije" u kojoj televizije emituju 12 sati osmanlijskog televizijskog programa. Da ustane Karađorđe, uz pomoć dvojice poznatih televizijskih kritičara Hajduk Veljka i Zeke Buljubaše, ovde se mnogi ne bi nanosili glave. Kako se može očekivati od naroda, koji deset sati dnevno gleda naivne turske, pakistanske i indijske serije, da pravi ozbiljan politički plan za budućnost?

Jeste li se i vi na RTS-u predali pred turskim serijama?

- Naravno da nismo. Čak smo ove godine postavili evropski rekord sa 310 dana najveće gledanosti u odnosu na četrdesetak dana koje su u zbiru dobile sve ostale komercijalne televizije - Pink, Prva, B92, Hepi, Avala. Ipak, bojim se da će i nas već sledeće godine Turci potopiti i krenuti dalje na Beč.

Odakle onda toliko napada na RTS i na vas lično?

- Napadi na RTS, sem klasično političkih, potiču iz nemoći dve najglasnije komercijalne televizije i ljudi zainteresovanih da nam otmu 25 miliona evra marketinškog prihoda. Obe su uložile po deset miliona evra u nove programe i Prva je ostala treća, gde je i bila, a Pink je, tradicionalno, ostao drugi. Što se napada na mene tiče, to je tradicionalna humoroidna grupacija medijskih neznalica, frustriranih činjenicom da sam ovde sedam godina i da ću, po svoj prilici, biti još tri. Ja sam, po njima, odgovoran što je RTS pretvoren u najbolji regionalni javni servis, što smo podigli Avalski toranj, napravili Sigurnu kuću za žene i decu koji su žrtve porodičnog nasilja, što smo izuzetno organizovali Evrosong, što smo snimili za sedam godina više serija nego za prethodnih četrdeset, što smo izbrisali naziv "TV - bastilja", što ljudi veruju našem Dnevniku i što stručne ocene stranaca govore o RTS-u kao najstabilnijoj srpskoj instituciji.

Ako je sve što kažete tačno, zašto ste sami najavili ozbiljnu finansijsku krizu RTS-a u sledećoj godini?

- Uočljiv je paradoks da u godini najveće gledanosti zapadnemo u najdublju finansijsku krizu. Pretplata je sa skoro 70 procenata naplate u Beogradu i Novom Sadu sišla na oko 55 procenata. Ali je u Nišu, Leskovcu, Kraljevu, Kruševcu pala na nedovoljnih 15-25 procenata, što u srpskom proseku čini jedva 40 odsto.. Ekonomska kriza je učinila svoje i Javni servis koji je 2008. godine imao pretplatu i zaradu od marketinga čak 106 miliona, ove godine ukupno ima na raspolaganju samo 70 miliona evra. Sa toliko novca RTS ne može da ispunjava svoje zakonske obaveze, pogotovu ako trećinu ukupnih sredstava država uzima preko raznih dažbina za sebe. Država Srbija, po evropskim standardima, mora da obezbedi Javnom servisu dovoljan i stabilan izvor finansiranja. Pošto država sa ovakvom krizom i zakonodavstvom neće biti u stanju da obezbedi neophodnih 100 miliona evra, Javni servis Srbije mora biti brojčano manji, programski fokusiraniji, štedljiviji i efikasniji. To znači da sledećih godina nećemo gledati baš sve utakmice na RTS-u, nećemo imati toliki broj snimljenih serija, emisija, dopisništava, muzičkih programa...

Vratimo se na klasičnu politiku. Šta je problem Srbije u odnosu na Ameriku i Nemačku?

- Amerika u žurbi da u sledeće dve decenije napravi planetu po svojoj meri, dok Kina ili Indija ne preuzmu svetski primat, ne može da dopusti Srbiji da se stabilizuje dok sve okolne zemlje Amerikanci ne učvrste po svom modelu i planu, prime ih u NATO i time zaštite od nepostojećeg srpskog imperijalizma. Što se tiče Nemačke, oni upoređuju Albance i Srbe izračunavajući kapacitete Srba i Albanaca da naprave probleme na Balkanu. Takva politika naziva se "ponderacija mrtvačkim kovčezima". Naime, Nemci računaju da Albanci, u svako godišnje doba, za ostvarenje nezavisnosti Kosova mogu da ulože stotine hiljade mrtvih, za razliku od Srba koji jedva mogu da nađu sto pedeset dobrovoljaca da umru za Kosovo. Ishod je jasan. Računica je tačna.

Ume li Srbija da pročita ovaj vek i novo doba?

- Upravljanje Srbijom je navigacija ništavilom i promašajima. Ne samo da ne znamo šta Srbija radi u radno vreme, već ne čitamo novi milenijum na tačan način. Klasičan kapitalizam je bankrotirao.

Socijalizam je kompromitovan. Pomešani su društveni sistemi. Stopljene su ideologije. Ceo zapadni svet je zaplašen. Velike i naizgled stabilne države su u strahu. U atmosferi straha vlada religijsko ludilo i terorističke orgije. Zgažena je srednja klasa. Građanske slobode se zamenjuju faktorom bezbednosti. Vascelom svetu je poremećen koren stabilnosti. Samo se u Aziji milioni ljudi godišnje upisuju u srednju klasu. Istovremeno, u Americi i Evropi srednja klasa, finansijskom akrobatikom, prelazi u proletarijat. Društveni sistemi simplifikovanih građanskih sloboda daju bolje rezultate upravljanja i orijentacije od klasičnih kapitalističkih sistema. Rusija bira da li će se pred rastućom Azijom približiti Evropi i Americi ili će zajedno sa Azijom pregaziti i Evropu i Ameriku. Šta je u postojećem haosu pitanje Srbije, srpskog opstanka, srpskih interesa, koga briga što će srpska kriza preći u siromaštvo, potom u bedu, a onda u stampedo.

Šta onda vidite kao najveću opasnost po Srbiji?

- Za nas je najopasnija teorija nema nam spasa i moramo propasti, sve je uzalud, ništa nam ne vredi. Takva situacija vodi u paniku, rezignaciju, letargiju u kojoj sve veći broj ljudi, a potom i država, samoubistvo vidi i kao izlaz i kao rešenje. Mi se moramo upustiti u traganje za takozvanom "velikom strategijom" koja Srbiju ubrzava, poboljšava, štiti i ne daje joj da razmišlja o bankrotu države i kraju nacije. Dobro, ješćemo manje kalorično i manje masno, pićemo lošija pića, nosićemo lošija odela i vozićemo manje automobila. Pa šta! Ako je to istorijska cena koju moramo da platimo za sve što nismo uradili na vreme, ili da se uklopimo u neverovatnu dubinu krize vodećih evropskih zemalja, tu cenu treba da platimo. Za nas je izlazak iz ove krize, u sledećim godinama, jednak svojevremenom prelasku preko Albanije i trijumfalnom povratku 1918. godine.

Kakav je onda značaj sledećih izbora?

- Nikakav. Pitanje ko će vladati Srbijom je samo polovina pravog pitanja. Važnija polovina tog pitanja glasi šta onaj koji bude vladao Srbijom u sledećim godinama može da učini za Srbiju i njene građane. Pomenuta "velika strategija" ne počiva na spoljnoj politici. Ona počiva na političkim i ekonomskim rešenjima unutrašnje politike čiji zbir predstavlja tačku oslonca da se Srbija pomeri iz sadašnje ravnoteže nemoći. Nepovoljna je okolnost što Srbija određuje svoj put u sukobu preovlađujućeg staračkog stanovništva i tzv. "milenijumske generacije" koja je 2000. godine imala deset godina. To će rešiti i predstojeće izbore. Nažalost, imajte na umu da će "milenijumska generacija", za svoga života videti nuklearni rat ograničenog dometa na Bliskom istoku. Dobra stvar je što je Zapad prema nama prvi put do kraja iskren. Sada nam otvoreno kažu: manje-više nama je svejedno šta će biti sa Srbijom. Reka Drina se ponovo pojavljuje kao crta između dva sveta i komična su nastojanja da mi sami sebe prikažemo dobrim, kooperativnim, jakim, partnerskim. Koga to interesuje? Kome je to važno?

Ko će vladati Srbijom posle majskih izbora 2012?

- Koliko čujem, bogati ulažu i na jedne i na druge. Ako je to tačno, onda je sve jasno.

Ranije su političari dolazili kod vas po marketinške i strateške savete. S kim se ovih dana viđate?

- Ni oni koji su svojevremeno dolazili nisu prošli slavno. Ni Đinđić, ni Koštunica, ni Čović. Dakle, niti koga viđam, niti koga interesuje moj savet da politička elita proveri svoj mandat, a da robinhudovski zakoni dovedu u pitanje način sticanja fantastičnih bogatstava u Srbiji.

Pa šta je onda vaš generalni savet Srbiji?

- Suviše sam ja mali da bih davao savete političkim gigantima. Radije bih rekao malom, skromnom i siromašnom čoveku, u koje i sam spadam, izlaz za Srbiju počiva na trogodišnjem konsenzusu vezanom za unutrašnju politiku, ekonomske ciljeve, drugačiju raspodelu nacionalnog bogatstva, pravedniju državu i genocid nad korupcijom kao najvećim srpskim neprijateljem. Uz to, ne preporučujem istoriju kao putokaz za budućnost. Mi smo prva srpska generacija za koju istorijske pouke ne vrede. Kao čoveka kojeg je napravila prošlost, žalim zbog ove rečenice koju sam izgovorio. A morao sam, jer znam da ni država nije oslobođena bankrotstva, niti nacija od propasti, pa ni mali čovek od ludosti.