Kako jedan Kenijac i jedan Kikinđanin proizvode zelenu salatu na vodi

Za gajenje povrća na vodi Mikael Teja je saznao u rodnoj Keniji. Kikindu je odabrao za ovaj posao, jer je želeo da radi u gradu gde mu je rođena majka, a i našao je za saradnju istomišljenika Dragana Kerkeza. 

Sistem se sastoji od dve celine. Prostorije gde se u bazenima gaji šaran i plastenika gde zelena salata pliva na stiroporu.

Voda kruži cevovodom koji ima slobodan pad.

„Amonijak što je prisutan u sekretu ribe je kroz bakteriološki proces pretvoren u nitrate, što  biljke mogu lako da upiju. Biljke upiju nitrate i prečišćavaju vodu za ribe. Kad se voda vrati kod ribe nema te toksične nitrate", navodi Mikael Teja.

Za razliku od klasične proizvodnje, nije potreban plodored, već stalno praćenje stanja vode.

„Treba pratiti neke slične parametre kao što su pe-ha, nivo amonijaka i nitrata koje proizvodi riba i jednostavno temperaturu i protok vode. Nivo kiseonika je mnogo bitan i za rast biljaka i zbog same ribe, nivo rastvorenog kiseonika. Jednostavno, postoje parametri koji ne smeju da padnu ispod minimuma i zato je ovaj sistem opremljen sistemom za aeraciju", objašnjava Dragan Kerkez.

Uzgoj ribe nije prioritet već zelena salata. Zrela je za devet nedelja i bude je do jedne tone. Može se proizvoditi drugo slično povrće, poput blitve ili rukole.

„Ne koristimo nikakve hemije, jer bi bile otrovne za ribe ili bi loše uticale na bakterije u sistemu”, navodi Mihael Teja.

Plastenik ima 1.600 kvadrata, koristi struju iz solarnih kolektora. Iako je ekološka, proizvodnja nije organska, jer se po domaćim propisima certifikat za to dodeljuje samo za ono što se uzgaja na zemlji.