Aleksandrin pčelinji raj u podnožju Rudnika

Ljubav prema pčelarstvu opčinila je kao i ljubav prema selu, u koje se sa suprugom preselila. Spojila je život u zdravoj sredini, van gradske vreve, u skladu sa prirodom, i posao koji je ispunjava.

 Aleksandra Đorđević objašnjava: ‘'Može lepo da se živi na selu. Ja sam napustila beogradski asfalt pre nekih 12,13 godina, došla sam ovde u Donju Vrbavu. Evo, već nekih desetak godina sam u tom svetu pčelarstva. Pre svega mi je doneo jedan mir i zadovoljstvo, ono što u gradu teško može da se postigne.''

 U pčelarstvu je od kada je na poklon dobila pet košnica. Sada ima 70 društava i želi da proširi posao. Iako je teško predvideti prinose, u najboljim godinama proizvede i više od 20 kilograma meda po košnici. Pčele seli u okolna mesta na bagremovu i u Banat na suncokretovu pašu.

Stacionarno pčelarenje  teško da  može da donese  neke veće količine meda, zbog toga  Aleksandra  seli pčele. "Postoji jedna stara izreka da ‘'med na osovini rađa'' i definitivno je istina! Ja ih selim na raniji bagrem, prema Kragujevcu, na niže nadmorske visine i onda ih vraćam ovde, na stacionar. Kod mene je tek sad krenula bagremova paša tako da negde pokušavam da uhvatim dve paše,'' kaže ona.

Iako pčelarenje zahteva puno rada i zavisi od vremenskih uslova, jedna od retkih žena neđu  samostalnim pčelarima  se ne žali na svoj izbor zanimanja i život u podnožju Rudnika. Priznaje da  ima dosta posla, posebno kada je selidba u pitanju, ali i da ima ko i da joj pomogne. To su njen suprug i dever. 

 Aleksandra je odnedavno i na čelu gornjomilanovačkog Udruženja pčelara. Za kvalitet meda koji proizvodi već stižu priznanja, o profitu najmanje govori, jer se, kako ističe, u pčelarstvo ulazi iz ljubavi.