Sahranjivanje u dvorištu uobičajeno u istočnoj Srbiji

Kult mrtvih kod Vlaha je vrlo izražen. Smrt je za njih novi početak, pa im je normalno da svoje mrtve sahranjuju na porodičnom imanju.

Razlozi za to su običajni ali i praktični, posebno u Ranovcu koje je po teritoriji najveće selo u Srbiji.

Dragoljub Grbinović, iz Ranovca kod Petrovca na Mlavi, kaže:

"Naše groblje je daleko, preko četiri kilometara, a do četrdeset dana je običaj da se ide svaki dan na groblje."

Robin Grbinović, predsednik MZ Ranovac kod Petrovca na Mlavi, objašnjava:

"Kod nas se retko kad prodaju kuće. To je jako strašno za neku porodicu i niko nije hteo da kupuje kuće gde su grobovi druge familije, tako da su im ostavljali u amanet da čuvaju i da šire imanje."

U Ranovcu postoji sedam zvaničnih grobalja i ona su počela da se prelivaju na okolne njive.

Sa druge strane na porodičnim imanjima postoji još četrdesetak, koja datiraju od pre pedeset, pa i sto godina.

U Voluji kod Kučeva ne postoji seosko groblje. A izbor mesta za porodična, niko ne ograničava, pa često mogu da budu i u blizini bunara.

"Pek kad izađe poplavi i groblje i sve i ruši ograde oko groblja, možda i spomenike odnese," navodi Mirko Vunturišević iz Voluje kod Kučeva.

Nenad Medrulović iz Voluje kod Kučeva kaže da odluka o sahranjivanju i dvorištima nije naša:

"To je odavno. Moj deda je sahranjivao njegove u dvorištu."

Skupština opštine Kučevo donela je odluku da u selima gde nema groblja, mogu da se sahranjuju u dvorištu, ali to odobrenje primenjuju i drugi.

Zoran Velimirović, zamenik načelnika opštinske uprave Kučevo, navodi:

"To je samo iz razloga što su jaki mesni običaji koji regulišu način sahranjivanja."

Pravoslavna crkva svetim mestima smatra samo zvanična groblja, ali se prilagođava običajima ovog kraja.

"Mi obavimo opelo u kući i na grobu obavim opelo. I ništa tu nije novo. Oni običaje obave pre nego što dođe sveštenik," kaže Mladen Stojanović, sveštenik u Ranovcu kod Petrovca na Mlavi.

Etnolozi kažu da takve primere možemo da vidimo i u praistoriji.

Aleksandar Repedžić etnolog objašnjava:

„Oni su pre svega predstave gde su duša i telo vezai za kuću i ognjište. Vuku korene iz najranijih predstava i balkanskih verovanja koja su kasnije hristijanizovana."

Sahranjivanje u dvorištima kuća svojstveno je i drugim krajevima u Srbiji.