Živeo sam u zgradi sa našim Direrom, a upoznao sam ga tek posle njegove smrti

Stanovao sam kao dete u neobičnom soliteru u Beogadu. Bio je socijalizam. Polovinu stanova u toj orijaškoj zgradi sa 107 stanova dobili su železničari, a drugu polovinu umetnici preko svojih udruženja. Kakav je to samo bio spoj. Železničarski stanovi obični, neukrašeni, tihi, a umetnički - nakićeni, veseli, sa pesmom do jutra.

Najatraktivniji stan u ulici Dimitrija Tucovića 24 - to je bila adresa tog socijalističkog nebodera - u vreme mog detinjstva pripadao je bračnom paru slikara Leonida Šejke i pesnikinje Marije Čudine.

Leonida se ne sećam. Mnogo kasnije čuo sam jedan audio-snimak na kojem on i Danilo Kiš - čest gost, ali ne i stanar u tom soliteru - pevaju jednu pretužnu rusku romansu, a dva dečaka, malo dalje od mikrofona, zavijaju poput dva kučenceta.

Rečeno nam je da smo ti "prateći vokali" na tom snimku moj drug Pero, sin Stanislave Pešić, i ja, ali danas više ne znam je li to tačno, i da li ta traka igde još postoji osim u mom sećanju. 

Kako bilo, Leonida se, dakle, ne sećam, ali njegovi tragovi ostali su u malenom Marijinom stanu i nakon što ju je napustio i malo nakon razdvajanja od nje umro od tumora na mozgu.

Čini mi se da je ono najbolje Šejkino ostalo na zidovima tog nevelikog stana na 12. spratu jednog običnog solitera.

Marija, je naime, svaki kvadratni centimetar zidova tog jednosobnog stana pokrila Šejkinim platnima, objektima, skicama, oslikanim šibicama i kutijama cigareta. Ako je nešto bilo odlučujući drugi nadržaj koji me je uputio umetnosti, onda je to bio taj stan.

Marija je, sećam se, tako vešto, popunila čitav prostor zidova, da je, mora biti, dosta razmišljala kako da uklopi slike različitih dimenzija tako da one nalegnu jedna do druge kao pločice parketa.

Sećam se da je u tom renesansnom obilju na Šejkinim slikama, obilju s brokatnim draperijama, lautama, svećanjacima i đubrištima civilizacije, dominirao jedan diptih. Nikad neću zaboraviti te dve blizanačke slike. Na njima je bio tipičan Šejkin prizor...

Ali, pustimo da prikaz ovih slika prepišem iz svog romana "Naličja", gde sam taj diptih doslovce opisao pre čitavih četvrt veka. 

"Danica je nemo posmatrala Ognjena. Gledala je novu perspektivu na platnu, vidik popločan crveno-belim rombima; daleko u dnu tek su se slutile stenovite planine i kišni oblaci što se nad njima nadnose. Uspela je da vidi i napis otkucan pisaćom mašinom, i zakačen pribadačama za ram slike, jer Ognjen je uvek stvarao najpre naziv, pa tek onda po njemu delo. Pisalo je: 'Izgubljeni predmeti u zelenom IV'.

Tek potom je obratila pažnju i na te mnoge predmete koje Ognjen "gubi" sa platna na platno već godinama. Bilo je tu u prvom planu nekoliko polomljenih dečjih igračaka, svećnjaci, kao menore ili obični, razbacano povrće, činilo joj se najčešće kelj, naslikan izvanredno u mnoštvu naboranih listova.

Negde u sredini Ognjenovih slavoluka uočila je laute Šekspirovog doba, stare viole da gamba i tek u naznakama profile jedva vidnih svirača u orkestru sastavljenom od samih blizanaca što muziciraju na nadrealnim svetkovinama. Sa svodova tog novog vidika otkidala su se jata ljiljaka i vrabaca i sve to: i prostor, i svod od mermera, i horizont u daljini imalo je svoje uobičajene boje i predstave, a svakom obliku bila je dodata neobičnom veštinom tek senka zelenog; kao dodir ili dah.

Tako je plava boja postala plavozelena, crvena je neobično ušla u mrkozeleni spektar, po žutom su se presijavale pergament pruge, kao kad po reci plivaju mrlje nafte. Planine u dnu, pa i olujni oblaci imali su zelene niti i senke i to je Danicu zainteresovalo više nego jedan efemerni razgovor s Ognjenom koji nije ni započet. Blizanačka slika imala je sve to isto, samo što su sve boje klizile u modru..."

Tako su upravo izgledale dve središnje Šejkine slike u stanu Marije Čudine. Može se samo zamisliti koliko sam bio uzbuđen odlaskom u ovaj stan na 12. spratu.

Danas više nema ni Šejke, ni Marije Čudine. Ko li živi u stanu na dvanaestom spratu, odmah desno od stepenica, pitam se i danas?

U njemu za mene i danas žive Šejka i Marija. Zbog tog stana hteo sam da budem slikar. Odmah. Bez odlaganja. Da slikam kao Šejka. Bespogovorno. Beskompromisno.

Nisam postao slikar, postao sam pisac, ali ta Šejkina dela, kasnije nakon Marijine smrti, odnesena rukama njenih rođaka u Hrvatsku da se više nikad ili vrlo retko javno pokažu - ostala su moj putokaz u umetnosti do danas.