Država, banka i stranka, izbacite uljeza

"Strane banke ne žele da prate razvoj domaćih preduzeća, jer bi takvim kreditiranjem pomagale konkurenciju na račun zemalja iz kojih dolaze." Ovaj stav iznosili su minulih nedelja protivnici prodaje Komercijalne banke, obavezno ističući kako to znači odricanje od finansijskog suvereniteta, rasprodaju porodične srebrnine, put u očiglednu propast...

Ako su zagovornici ove teorije u pravu, onda to istovremeno znači i da nacionalne banke finansiraju projekte domaćih kompanija, koje su strateški važne za razvoj privrede.

I sa njima bi se sigurno složio biznismen Miroslav Bogićević.

Ali samo pod jednim uslovom – da mu je neko ovo pitanje postavio bar 10 godina ranije.

I to u vreme, kada je samo kod jedne državne banke dobio 13 kredita u ukupnom iznosu od oko 15,5 miliona evra, koji nisu bili obezbeđeni na odgovarajući način, u skladu sa zakonom i propisima banke, a odobreni su uprkos tome što Bogićevićeve firme nisu bile kreditno sposobne, jer su bile prezadužene.

Kao rezulatat takve vrste kreditne podrške, Bogićević i još nekoliko privilegovanih domaćih biznismena (Goran Perčević, Željko Žunić, Dragan Đurić) pretili su tada da ugroze stabilnost celog bankarskog sistema.

Penzije za dugove

Pokrivanje gubitaka nekoliko banaka poreski obveznici platili su milijardu evra. O koliko velikim parama je reč, svedoči i podatak da je toliko novca ušteđeno smanjenjem penzija tokom četiri godine sprovođana mera fiskalne konsolidacije.

Ako je u ovom slučaju domaća banka podržala domaćeg privrednika i uložila novac u domaću industriju, zašto onda privatni interes Miroslava Bogićevića nije nužno bio i javni interes?

Vrlo je jednostavno – zato što uprave domaćih banaka postavljaju stranke na vlasti, pa su najčešće ovi projekti više u interesu stranke, nego u državnom interesu.

Neko će reći kako Bogićeviću novac nisu pozajmljivale samo državne, već i privatne banke, pa čak i da je negove poslovne operacije kreditirala Međunarodna finansijska korporacija (IFC), ćerka organizacija Svetske banke.

I kako ova institucija iz Vašingtona to sigurno nije činila zbog Bogićevićevih bliskih veza sa tada vladajućom Demokratskom strankom.

Kako se čuvaju stranci

Ono, što se, međutim, u takvim ocenama previđa je da se IFC dobro obezbedio.

Jer je Privredni sud u Valjevu u aprilu 2014. godine upravo po predlogu poverioca IFC-a otvorio stečaj nad kompanijom Farmakom MB u vlasništvu Miroslava Bogićevića.

U prevodu, dok su domaće banke prihvatale i jalovinu kao sredstvo obezbeđenja, strane finansijske institucije to nisu činile.

Zato je Bogićevićev krah ujedno označio i slom nekoliko ovdašnjih banaka. A IFC je i dalje na istoj adresi – u Pensilvanija aveniji u Vašingtonu.

Dakle, da je to tako jednostavno stabilnost finansijskog sistema širom sveta bila bi garantovana samo državnim vlasništvom u bankama.

Međunarodni standardi poput Bazela 3, kao i ostale regulative o adekvatnosti kapitala ne bi ni postojale.

Odeljenja za procenu rizika u bankama takođe bi bila ukinuta. A upravo je njihova uloga da procene rizik nekog posla.

Što znači da one domaće poslovne poduhvate koje banke neće da kreditiraju, možda ne treba ni realizovati. I sa time bi se danas sigurno složio i Miroslav Bogićević, čija je kompanija otišla u stečaj.

Prevrtljivi profit

Ovih dana slušali smo i argumente kako Komercijalna banka pozitivno posluje i kako ima profit veći od 70 miliona evra i da je ne treba prodavati sve dok državi donosi dobit.

Previđa se, međutim, da je ova državna banka do pre nekoliko godina imala ozbiljne probleme u poslovanju i da je poslovala sa gubitkom.

Osim što su 2014. godine otpisani nenaplativi krediti u iznosu od 65 miliona evra, zbog lošeg upravljanja bankom pljuštale su i krivične prijave. Sumnjičeni su visoki službenici pa čak i članovi Upravnog i Izvršnog odbora uglavnom za zloupotrebu službenog položaja i dovođenje u zabludu.

Za Aleksandrom Pikerom, nekadašnjim predsednikom Izvršnog odbora Komercijalne banke, Ministarstvo unutrašnjih poslova raspisalo je potragu zbog postojanja osnova sumnje da je izvšio krivično delo zloupotrebe položaja.

Tajna je u oglasima

Posle prodaje Komercijalne banke slovenačkom NLB-u, plan Vlade Srbije je da Poštanska štedionica ostane u državnom vlasništvu.

Ova finansijska institucija vezala je nekoliko godina tokom kojih je poslovala u plusu, ali je i ona ne tako davno (2016. godine) imala gubitak. I država je u nekoliko navrata parama poreskih obveznika spasavala ovu banku.

U konteksu rasprave o državnim i privatnim bankama zanimljivo je možda i istraživanje o oglašavanju u bankarskom sektoru koje je nedavno objavila agencija "Kliping".

Banka koja zauzima lidersku poziciju u Srbiji (Inteza), na tržištu oglašavanja učestvovala je sa svega pet odsto.

Ubedljivo najveći oglašivač na tržištu je Poštanska štedionica. Skoro svaki drugi oglas (45,7 odsto) platila je ova banka.

I onda se kao logično nameće pitanje je da li i u njoj sada ima nekih novih "Bogićevića".