Čitaj mi!

Šezdeset godina postojanja 250. raketne brigade

General Janković: Sve što nismo mogli sa "nevom" i "kubom", možemo da rešimo sa "pancirom" i FK-3

"Tokom agresije NATO-a imali smo izuzetne rezultate. Brigada je lansirala, izvršila dejstvo, po 31 neprijateljskom vazduhoplovu, lansirali smo oko 60 raketa i sigurno dva aviona smo oborili", kaže za RTS brigadni general Tiosav Janković, komandant 250 raketne brigade za protivvazduhoplovna dejstva, koja obeležava 60 godina postojanja. Ističe da je 28 pripadnika brigade dalo svoje živote na oltar otadžbine. Kao posledica svega, hrabrosti posvećenosti, ali i podnetih žrtava mi smo nosioci ordena Narodnog heroja, na šta smo jako ponosni, navodi general Janković.

U novembru 1962. formiran je 250. raketni puk JNA. Bio je opremljen tada savremenim sistemom "S-75 dvina". Pre šest decenija, namena jedinice bila je odbrana glavnog grada.

Gde je 250. raketna brigada danas?

- Brigada je danas u mnogo čemu slična onoj nekadašnjoj brigadi, tj. 250. raketnom puku, isto tako i u mnogo čemu se razlikuje. Ono što je ostalo nepromenjeno jeste profil raketaša, čoveka koji je entuzijasta, zaljubljenik u tehniku, neko ko je poistovećen sa jedinicom požrtvovan, usmeren na izvršenje zadatka.

Šta se promenilo? Brigada je danas zadužena za odbranu Republike Srbije, dakle naša zona odgovornosti je značajno veća nego na našim počecima, isto tako brigada je danas u značajnoj meri opremljenija, ima moćne i savremene artiljerijsko raketne sisteme za PVD (Protivvazduhoplovna dejstva, prim. aut.), njena borbena moć je kud i kamo veća nego davne 1962. godine.

Neretko čujemo najave da će prioritet države biti dodatno ulaganje u vojsku. Kako ocenjujete obučenost i opremljenost Vaše jedinice?

- Mi smo privilegovani i u prethodne dve godine u 250. došla su dva nova i savremena raketna sistema, "pancir S1" i FK3. Dakle, što se tiče opremljenosti, kod nas su već vidljivi efekti ulaganja države u vojsku, a što se tiče obučenosti to je već zadatak nas u jedinici. Ono u šta sam siguran jeste da su svi pripadnici 250. raketne brigade dostojni zadatka i potpuno spremni da upotrebe i naoružanje koje smo do sada imali, tako i novonabavljene sisteme FK3 i "pancir s1".

Kao što ste pomenuli, stigli su sistemi PVO srednjeg i malog dometa FK3 iz Kine i "pancir S1" iz Rusije. Koliko su tim sistemima unapređene sposobnosti Vaše brigade?

- U značajnoj meri. Mi smo do dolaska "pancira" imali raketne sisteme "kub" i "neva", to su jednokanalni sistemi, koji u jednom trenutku mogu gađati jedan cilj, sa jednom do dve rakete. Dolaskom "pancira" mi smo dobili nekoliko borbenih vozila koje je svako za sebe samostalna vatrena jedinica, svako od njih može gađati po četiri cilja istovremeno, dakle višekanalni su po cilju, spektar ciljeva koje je moguće gađati je značajno proširen, vatrene mogućnosti i prostorne mogućnosti su značajno unapređene. A dolaskom FK3 mi smo dobili raketni sistem koji ima domet do 100km, do FK3 svi naši sistemi su imali domet 20-25km.

To je takođe moderan sistem koji može istovremeno gađati šest ciljeva, može gađati sve klasične aerodinamičke ciljeve, ali isto tako i bespilotne letelice, projektile vazduh-zemlja, ciljeve malih dimenzija, malih odraznih površina, ali isto tako i ciljeve izuzetno velikih brzina, sve ono što su bile granične borbene mogućnosti za raketne sisteme "kub" i "neva", to je za sisteme "pancir S1" i FK3, lako rešiv zadatak.

Već smo pomenuli 60 godina postojanja brigade, koje faze je 250. prošla kroz istoriju?

- Neki prvi period koji se može izdvojiti jeste formiranje brigade i funkcionisanje sve do 1972. godine kada je 250. puk u svom sastavu imao raketni sistem "S75 dvina". Od 1982. godine brigada u svom sastavu ima i raketni sistem "nevu". U približno sličnoj strukturi organizacije funckioniše otprilike do 1999. godine, naravno do odbrane otadžbine od agresije NATO-a.

To je poseban period koji se može posmatrati odvojeno od vremena koje je prethodilo, posle rata takođe je nastupio period koji je podrazumevao konsolidaciju brigade, smanjenja broja jedinica. A od 2007. godine brigada postaje značajno veća jedinica u njen sastav ulaze sve raketne jedinice koje su u tom momentu bile naoružane raketnim sistemima "neva" i "kub". Od tog trenutka brigada osim glavnog grada postaje odgovorna za PVO teritoriju Republike Srbije.

Slobodan sam reći da poslednji period koji kreće od početka opremanja artiljerijsko raketnim sistemom "pancir S1" i nastavlja se drugim važnim korakom u toku ove godine to je FK3, to je neki period koji brigadu posle višedecenijske stagnacije i opremanja prevodi u jedan kvalitativno viši nivo, kada brigada postaje značajno snažnija i moćnija jedinica sa značajno moćnijim borbenim mogućnostima nego što je to bilo ikada u njenoj istoriji.

Brigada je tokom agresije 1999. učestvovala u odbrani šireg reona glavnog grada, za postignute rezultate i doprinos u odbrani zemlje, brigada je 2000. odlikovana najvećim ratnim priznanjem - Ordenom narodnog heroja. Tada ste bili potporučnik čija posada je 3. maja oborila F-16. Vi ste bili oficir za vođenje rakete, je l' to trenutak koji je obeležio Vašu karijeru?

- Recimo da je to jedan važan trenutak u mojoj karijeri, ne samo mojoj. Trenutak kada oficir za vođenje dobije priliku da lansira raketu, makar to bilo i na mirnodopskom bojevom gađanju, to je događaj koji se pamti zauvek. Samo učešće u odbrani otadžbine je dovoljno da čovek bude motivisan, hrabar, voljan, prilika da sa borbenom poslugom uđete u kabinu i da sednete za pult oficira za vođenje dovoljno motivišuća.

Svaki oficir za vođenje željno očekuje momenat kad će doći u priliku da lansira raketu, a onda ambicije malo porastu pa poželi i da ta raketa nešto pogodi i da to nešto padne da bude vidljivo. Mi smo imali sreću da taj trenutak doživimo. To naravno obeleži život, obeleži karijeru, ali to nije jedini događaj koji čovek treba da pamti u svojoj karijeri. Karijera, bolje reći služba u Vojsci Srbije, je prilika za svakodnevni rad, svakodnevno dokazivanje, svaki zadatak je važan i bitan. Možda ,na neki način, neki ovakvi momenti obavežu čoveka da nikada u životu i u službi ne sme da ide ispod nekog nivoa koji je postavljen tako nekada u nekim potporučničkim danima, prosto ima obavezu da bude na nekom nivou na kom je bio nekada davno, da što manje greši, sve više radi, a sve drugo dolazi samo po sebi.

Vi ste nakon toga vanredno unapređeni i odlikovani Ordenom za hrabrost, kako se tačno odigralo to obaranje?

- Borbena posluga 3. raketnog diviziona na čelu sa majorom Boškom Dotlićem je te noći 2. maja dežurala od 24 časa, pa po planu je bilo da budemo ujutru do 8 časova. Negde već u prvim satima našeg dežurstva počeo je da se formira jedan ozbiljan nalet neprijateljskih vazduhoplova, rukovalac gađanja je to otpratio na pokazivačima osmatračkog radara, uočio je tri grupe ciljeva koje su se približavale sa nekih različitih pravaca divizionu, pretpostavljajući da je to cilj - grupa ojačana avionima u lovačko bombarderskoj nameni namenjen za neutralisanje i uništenje diviziona. Prepoznao je da je ključni objekat dejstva za njih to veče naš divizion i naravno jedino što nam je preostalo jeste da se branimo vatrenim dejstvom.

U jednom trenutku je izabrao jedan od ciljeva, naredio da ga otrkijemo, zahvatimo, što smo mi i uradili, predali na praćenje, lansirali dve rakete, jedna je imala uspešno vođenje i susret koji je bio dovoljan da eksplozija bojeve glave u značajnoj meri ošteti motor aviona i da taj avion posle određenog vremena padne na padinama Cera. To iz ugla borbene posluge dođe kao jedan rutinski borbeni rad, pri čemu je ulog nešto malo veći, ostali avioni iz te i drugih raketa su lansirali to veče dve protivradarske rakete koje su srećom zakasnile. Bili smo nešto brži, imalo smo sreću da rezultat našeg rada bude vidljiv očigledan, da se pamti i da se o njemu priča.

Kako se vi osećate u tom trenutku kada shvatate da je avion pogođen, a kasnije i oboren?

- U tom trenutku oficir za vođenje gleda približavanje rakete odrazu cilja i čeka susret i željno očekuje da ta raketa eksplodira i taj momenat eksplozije se i te kako vidi na ekranu i praktično onako kako je vidljiv golim okom, vidljiv je i na radarskim pokazivačima. Nakon toga očekujemo neki drugi zvuk, a to je pad protivradarske rakete i što je on tiši to znači da je pala negde dalje od vatrenog položaja. Posle toga očekuje dodelu sledećeg cilja ili naređenje za premeštanje.

U našem slučaju, jako brzo, nekih pola sata nakon pogotka F-16 dobili smo naređenje da napustimo položaj i posednemo sledeći. Priča o tome, šta se dogodilo, utisci, to je došlo narednog dana da se složi i imali smo sreću da je avion zaista pao, da su kamere bile brze da smo to uspeli da vidimo i na televiziji i eto tako poklopilo se sve, da jedan dobar i korektan borbeni rad rezultuje i tako velikim rezultatom.

Kako danas gledate na taj period agresije?

- To je jedan težak neizvestan period kroz koji i narod i država nisu trebali da prođu, ali desio se tuđom voljom i ja sam i tada kao oficir imao jednu jedinu predstavu o tome da neko ugrožava naš vazdušni prostor i da smo mi školovani, obučavani da radimo naš posao najbolje što možemo i da to treba i da radimo jer dokle god imamo neprijateljske ciljeve u vazdušnom prostoru, neprijateljske vazduhoplove, naš je zadatak da pokušamo da ih što više ometemo urealizaciji njihovih zadataka i ako je to moguće da oborimo što veći broj ciljeva.

Bili smo naravno izuzetno motivisani, hrabri u potrebnoj meri, voljni da to radimo dokle god imamo tehniku. Nismo žalili ni sebe ni tehniku i o tome da smo taj posao uradili dobro, najbolje što smo mogli u datim uslovima, govori i činjenica da smo prepoznati da smo imali izuzetne rezultate, da je brigada lansirala, izvršila dejstvo po 31 neprijateljskom vazduhoplovu, da smo lansirali oko 60 raketa, da smo sigurno dva aviona prizemljili, nažalost 28 naših pripadnika je dalo svoje živote na oltar otadžbine i kao posledica svega, hrabrosti posvećenosti, ali i podnetih žrtava mi smo nosioci ordena Narodnog heroja, na šta smo jako ponosni.

Učešće svih pripadnika Brigade u odbrani otadžbine ispunjava svakog od nas ponosom. Radili smo ono za šta smo bili namenjeni, ono što je bio naš zadatak i ono što bi verovatno svaki građanin ove države radio. I u nekoj sličnoj situaciji.