Samo dva spomenika u Albaniji podsećaju na grobove srpskih heroja na putu golgote

Pre oporavka na Krfu i proboja Solunskog fronta, pre slavne pobede u Prvom svetskom ratu, srpska vojska i narod koji je sa njom krenuo u egzodus, prošli su golgotu povlačeći se, preko Albanije, ka Grčkoj. Njih 217.000 je poginulo ili umrlo od zime, gladi i bolesti. Njihovi grobovi u Albaniji više ne postoje i samo dva spomenika, podsećaju na heroje države koja 1915. godine nije pristala na kapitulaciju.

Prota Lazar Matijević je 1926. tadašnjem ministru vera, podneo izveštaj o grobovima srpskih stradalnika u Albaniji, uz predlog da se hitno zaštite, jer, "groblja se oru, a kosti naših junaka raznosi more".

Tada je i nastala ideja da se podignu tri memorijala i zajedničke kosturnice u Skadru, Elbasanu i Tirani, ali to nikada nije učinjeno.

Procenjuje se da je u Skadru i okolini umrlo oko 10.000 srpskih vojnika i civila. Danas jedini znani spomenik u ovom gradu je na gradskom katoličkom groblju. Tu su kosti 518 vojnika, među kojima i 156 srpskih. Spomen obeležje je podiglo i o njemu vodi brigu austrijsko udruženje "Crni krst".

I to je jedini pomen Srbima koji su prešavši Prokletije, umirali u Skadru, moleći za koricu hleba. Nema više grobova ni u okolini, gde su srpska i crnogorska vojska ginule za oslobođenje od Osmanlija, 1912. Na Bardanjolu tek dvadesetak još vidljivih humki, ali, iza ograde privatnog poseda.

"Nema kuće u Crnoj Gori ili Srbiji, što nisu ostavili nekoga ovde, na Bardanjolu", kaže Pavle Jakoja Brajović iz udruženje Srba "Morača-Rozafa" u Skadru.

Jedini materijalni dokaz srpske golgote u Albaniji, sada je spomenik na groblju Šar u Tirani. Tu su pohranjene kosti 322 neidentifikovana vojnika i mermerno obeležje vojnicima Moravske brigade, koje su podigli njihovi saborci, Takovci. Od svoje države zaboravljeni, svojevremeno iz ideoloških razloga, pa i svih zabrana režima Envera Hodže, bezimeni junaci čekaju.

"Onog časa kada mi hoćemo da zaboravimo, kada zaboravimo, svesno ili nesvesno, tada njihova žrtva postaje besmislena. Znači, moramo da mislimo na njihova imena, stalno ponavljamo i moramo da znamo zašto su poginuli", kaže Miloš Ković, istoričar.

Svi oni, tih 217.000 duša, deo su naše prošlosti, one koja, ipak, ne ostaje tamo gde smo je ostavili. Podsećaju na to i krajputaši, spomenici junacima koji su ostali na dalekim bojištima, uvereni da brane ono najsvetije - dom i svoju zemlju.