Od početka godine 23 žene stradale u porodičnom nasilju – ko je morao da reaguje, a nije

Od početka 2022. godine, 23 žene su stradale u porodičnom nasilju. Ubice su njihovi bivši ili sadašnji partneri, sinovi ili drugi članovi porodice.

Statistika pokazuje da svake godine u Srbiji oko 30 žena bude ubijeno, a istraživanja ukazuju i na to da je gotovo svaki ovaj femicid mogao da bude sprečen.

Zašto nije, ko je morao da reaguje a nije, kako prepoznati nasilnika, a kako žrtvu – o svemu tome za RTS govori Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

U Vršcu je sinoć otac ubio dvogodišnju ćerku pa sebe. Kako smo čuli iz medija, otac i majka ubijenog deteta bili su u procesu razvoda, a majka je prijavila oca zbog nasilja ranije. Bez obzira na to, Centar za socijalni rad odredio je da otac može da viđa dete. Kako je do toga došlo?

Moram da kažem da sam prilično razočarana i užasnuta time što se desilo, zato što to ponovo pokazuje da institucije nisu prepoznale opasnost u kojoj se nalaze ova žena i ovo dete. I mi se stalno vraćamo na to da li su neke stvari mogle biti sprečene, sigurno da jesu.

Ovde nije samo odgovornost Centra za socijalni rad, on daje samo predlog da dete treba da se viđa sa drugim roditeljem, ali je sud taj koji je doneo odluku.

Ovde je propust očigledno svih institucija u Vršcu i moguće je i šire upravo na tom pitanju prepoznavanja opasnosti.

Svaki put zaboravljamo – nije pravo drugog roditelja da viđa dete, pravo je deteta da viđa drugog roditelja, pod uslovom da je to u najboljem interesu deteta i pod uslovom da je dete bezbedno kada viđa drugog roditelja.

Uprkos poboljšanim zakonima, akcionim planovima u smislu prevencija i zaštite od nasilja, vidimo da je nasilje i dalje široko rasprostranjeno, broj femicida već u septembru dostigao je onaj od prošle godine. Zašto?

Ono što nama kažu žene kada se javljaju radi pomoći jeste da institucije ne veruju ženama, ne veruju im kada prijavljuju nasilje, ne veruju kada opisuju opasnost u kojoj se nalaze.

Ljudi imaju predstavu da je nasilje samo fizičko, pa onda brutalno koje vidimo na televiziji i nekada, nažalost, na naslovnim stranama, ali ono opasno nasilje je psihološko. Kada onaj ko čini nasilje neće da pusti svoju žrtvu.

Kada je kontroliše na sve moguće načine i kada ne može da se pomiri sa činjenicom da je supruga njega napustila zbog nasilja i tada se dešavaju ubistva. To je opet ona zabluda u kojoj ljudi žive i svi govore zašto ga nije napustila, a za ženu je najopasniji upravo taj trenutak – kada napusti nasilnog partnera, saopšti odluku ili prijavi nasilje.

Procene su da je svaka četvrta ubijena žena ranije prijavljivala nasilnika. Analiziralo se prethodnih meseci i čija reakcija kasni. Ko u lancu najčešće ne pruži adekvatan odgovor?

Od ove 23 žene, šest je ranije nasilje prijavljivalo institucijama i za tih šest slučajeva mi možemo da kažemo da treba da se utvrdi da li je došlo do propusta institucija u cilju zaštite i prepoznavanja opasnosti u kojoj su se žene nalazile. Ono što mi stalno govorimo to je da nasilje treba prijaviti. 

Ali to znači da ga treba prijaviti bezbedno, to znači da kada govorimo o situacijama kada žena nije direktno ugrožena, tako da joj je život ugrožen, onda se odmah zove policija, tu nema čekanja.

Ali kada postoji mogućnost da se odloži prijava, onda bi žene trebalo da se obrate ženskim nevladinim organizacijama koje pružaju podršku žrtvama da bi se napravio bezbednosni plan.

Da bi se o tome razgovaralo da žena zna da nakon što prijavi ili nakon što napusti šta će da radi u svakoj konkretnoj situaciji, da ne bi došlo do težeg povređivanja ili smrtnog ishoda.

Kada se govori o nasilju, obično se kaže i da ono što je prijavljeno jeste "samo vrh ledenog brega". Koliko njih svakodnevno živi pod tim bregom – gde su maltetirane, povređivane, prebijane, nespremno da izađe?

Činjenica da je od ove 23 žene šest prijavilo ranije nasilje, a da ostale nisu, nama govori o tom tamnom broju neprijavljivanja nasilja, bez obzira na sve zakone, bez obzira na to što država poziva da se prijavi.

Ali za nas iz ženske organizacije se postavlja pitanje – šta je to, zbog čega žene ili oni koji su u njihovom okruženju, koji znaju da ona trpi nasilje da se ne obrate negde, da se ne posavetuju na koji način da se ženi pomogne da izađe iz toga.

Sad nas opet zabrinjavaju ovi brojevi zato što se povećavaju u odnosu na prethodne godine, kada smo imali smanjenje broja ubijenih žena, sada se taj broj povećava.