Devojčice nam uhode, pipkaju i siluju rođaci, komšije, drugari – zašto i dalje žmurimo

Rođaci su kod nas ostali do kasno i odrasli su nas decu odveli na spavanje, mene, sestru i brata od strica. Bio je stariji nekoliko godina. Ležao je sa mnom u krevetu i rekao mi da skinem gaćice. Ne sećam se da li sam ga poslušala ili je on to sam uradio.

Trljao je svoj penis o mene, to je slika koju nikada neću moći da izbrišem iz sećanja. Imala sam šest godina. Roditelji su ušli u sobu, sećam se da su se majka i strina posvađale...

Možda je trebalo to da sprečim, zašto nisam otišla iz kreveta, možda sam umislila, preuveličala, i on je bio dete... Sve to motalo mi se po glavi – kaže naša sagovornica.

Hiljadu pitanja i dilema sručilo se u kišu suza – dvadeset godina kasnije, dok je čitala ispovesti žena na Tviteru. Tek tada, kao odrasla žena, shvatila je da je žrtva seksualnog zlostavljanja.

"Bila je to mešavina svega. Osećala sam tugu, žaljenje same sebe, sramotu, poniženje, zbunjenost, ali sam u isto vreme osetila i ogromno olakšanje što je taj događaj kog se jako živo sećam dobio ime i prezime, što znam da nisam kriva za to, da nisam jedina kojoj se desilo nasilje, ali i što sam samoj sebi priznala to – da sam žrtva", kaže naša sagovornica.

Iako nije znala šta se tačno desilo one noći, od detinjstva se bori sa stidom. Telo je u grču svaki put kada joj se učini da je "On" ipak ne gleda kao sestru. Nelagodnost. Tuga. Krivica.

Koliko se žena na isti način suočilo sa istinom, ne možemo znati. Koliko njih o svom iskustvu i dalje ćuti, možemo samo da slutimo.

Iz sopstvenog iskustva, ali i iz razgovora sa prijateljicama, rođakama, koleginicama, autorka ovog teksta odgovorno tvrdi – mnogo više od broja onih koje su o tome pisale na Tviteru.

Iako je javnost nakratko delovala zaprepašćeno, situacije o kojima smo čitali pod haštagom "nisam prijavila" – ženama nisu strane.

Naprotiv.

Sa grudima raste i opasnost

Seksualno uznemiravanje devojčice progoni od malih nogu. Kada grudi počnu da rastu, a  bokovi da se oblikuju, napastvovanje postaje neizbežno – na ulici, u javnom prevozu, na igralištu, u školi.

Dug je spisak gadosti koje žensko dete mora da trpi. Od prostačkih dobacivanja, odmeravanja, zviždanja – preko pipkanja u autobusu, do presretanja automobilima i uhođenja u mračnim sokacima.

I to zna celo društvo.

Znaju roditelji, a znaju i nastavnici da seksualno nasilje postoji i u školama. Kako i ne bi, kada smo svi prošli kroz to.

Sećate se "vaćarenja"?

Dečaci prave sačekuše u učionici, školskom hodniku, dvorištu. Pikiraju devojčicu i u trku je ispipaju – grudi, zadnjicu, između nogu.

U ispovestima na Tviteru saznali smo da je nastavnica devojčici koja je bila žrtva svojih drugova objasnila da dečaci tako pokazuju simpatije. Neće valjda da pipka dečake, presekao je školski pedagog.

Muško pravo na malo oduška

Otkud to da od malih nogu učimo devojčice da nasilje treba da trpe, da to nije ništa strašno, da muškarci tako iskazuju ljubav?

Odgovor na to pitanje treba tražiti u rodnoj socijalizaciji i stereotipima kojima su žene izložene, poručuje psihoterapeutkinja Radmila Vulić Bojović.

"To je počivalo, i još uvek počiva, na ženskoj trpnji i pasivnosti i na davanju za pravo muškarcima da daju sebi oduška", kaže ona.

Ovakva shvatanja bez problema opstaju u patrijarhalnom društvu poput našeg. Za to su, ističe, odgovorni i muškarci, ali i žene – budući da je briga o odgajanju i vaspitavanju dece pretežno na majkama.

Zato ne čudi što takva shvatanja opstaju i među onima koji predaju u školi. To su samo ljudi, odrasli u različitim porodicama i u vreme u kome se o ovoj temi nije govorilo, kaže Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

"Mi zaboravljamo da smo odrasli na bajkama u kojima samo ako žena nešto uradi, zver će da se pretvori u princa i na pošalici 'ko se bije taj se voli', za šta sada znamo ili bi trebalo da znamo da je daleko od istine", ističe Macanović.

Princ se pretvori u zver

Da život nije bajka neke žene uvere se prerano.

Prema ispovestima sa Tvitera, partnerskog nasilja ima i u tinejdžerskim vezama. Devojčice to ne umeju da prepoznaju. Prva ljubav, prvi dečko – valjda prinčevi to tako rade.

Neke i pre nego što dobiju priliku da upoznaju princa – rastrgne zver. Učitelj, komšija, rođak. Svedoci smo da to može biti i otac.

"Nažalost, sva istraživanja govore u prilog tome da je nasilnik neko ko je poznat, blizak, osoba od poverenja. To nasilje i čini posebno traumatičnim događajem. Kada vas povredi neko koga ne poznajete, bude vam teško, ali kad vas povredi neko u koga imate poverenja i/ili koga volite, onda je u pitanju trauma i najozbiljnija moguća zloupotreba poverenja. A to ostavlja trajne posledice", kaže Radmila Vulić Bojović.

Naučiti dete kako da reaguje 

Tačno je da roditelji ne mogu u potpunosti da zaštite dete od ovakvih stvari, ali ga mogu naučiti kako da reaguje kada se nađe u opasnoj situaciji.

"Tako što će dete pozvati 'mama' ili 'tata' neku nepoznatu osobu koja se nađe u blizini kako bi potrčali ka njoj i udaljili se od osobe od koje im preti opasnost, tako što će odmah, čim se nešto desi, to reći svojim roditeljima, tako što će roditeljima uvek govoriti gde su i sa kim izlaze, da ako se nešto desi, da roditelji znaju gde da ih traže, tako što će vikati 'požar' ili 'poplava' ako ih neko presretne u zgradi, jer će tako odmah izaći komšije...", kaže za RTS Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

Međutim, ovako nešto nije moguće ukoliko se sa decom ne razgovara otvoreno. O svemu.

"I o prvim partnerskim vezama, seksualnim odnosima, zaštiti od neželjene trudnoće, o pedofiliji, društvenim mrežama i opasnostima koje te mreže nose", kaže Macanović. 

Prvi korak da se započne ta tema je na odraslima.

"Serije ili sadržaji koje deca prate mogu da budu povod da se sa decom započne razgovor na te teme, ali povod mogu biti i slučajevi u kojima se piše u medijima, u kojima mogu da se pročitaju svedočenja žrtava i na taj način dete nauči da se prepozna šta znači zloupotreba i manipulacija", objašnjava Macanović.

Kako do (r)evolucije

Osloniti se samo na svest roditelja u društvu u kojem je svakidašnja pojava da otac tuče majku, a deda psuje snajku – nije najsrećnije rešenje. Ne treba zaboraviti da mnogi roditelji i ne znaju kako sa decom da pričaju o "osetljivim temama", jer su i sami odrasli sa uverenjem da je o tome sramota govoriti.

A jasno je da bi deca, osim Pitagorine, u životu trebalo da nauče i neke ispravne teoreme o muško-ženskim odnosima.

Zato je neophodno da sistem prihvati svoju odgovornost.

Iako je bilo inicijativa da se seksualno obrazovanje uvede u školski program, za to ne postoji politička volja. Lakše je, čini se, graditi Sigurne kuće i pooštravati kazne, nego edukovati decu.

Da imaju priliku da o svom i njenom telu i biću ne uče na ulici, na internetu i iz rijalitija, deca bi o suprotnom polu znala mnogo više od toga da "dečaci imaju pišu, a devojčice ne".

Muškarci bi još od dečačkih dana učili da obline na ženskom telu nisu javno vlasništvo. I da nema ničeg zabavnog u podizanju suknje devojčicama.

Brat bi znao da ono što je video na filmu, nije igra u koju sme da uvlači ni sestru, niti bilo koju drugu devojčicu.

Žensko dete bi umelo da prepozna opasnost. Znalo bi da ništa ne treba da trpi. Da nema čega da se stidi. Da nije krivo. I da treba da se poveri.

Na taj način ozbiljno bi se poljuljale vrednosti na kojima, u praksi, počivaju muško-ženski odnosi, pri čemu je "muškarčeva potreba" imperativ koji se mora zadovoljiti.

Oni koji, i pored toga, izrastu u nasilnike – znaće da će to ne samo biti prijavljeno i strogo kažnjeno, već i da neće naići na opšte razumevanje rodbine, prijatelja, komšija.

Silovanje zbog "kratke suknje" i batine zbog "dugačkog jezika" neće sa svih strana iskakati kao olakšavajuće okolnosti svaki put kad muškarcu "prekipi".

Neki novi klinci možda neće upirati prst u ženu, ukoliko na vreme shvate da su njihove drugarice, sestre, koleginice svakodnevno i na svakom mestu izložene seksualnom uznemiravanju. Ukoliko shvate da su možda i sami učestvovali u tome.

A to ne mogu sami.

Haštag "Nisam prijavila" alarmira da su deca predugo bila prepuštena sama sebi.

Zbog zaziranja od tabua, žrtvovali smo opciju da devojčicama obezbedimo pravo na detinjstvo i život bez trauma.

Šta nas košta da probamo?