Umesto ribe, Dunavom pliva toalet-papir – šta još alase tera sa reke

Ko zavoli reku, ostaje na njoj do kraja života. Mnogi današnji alasi su ljubav prema reci nasledili od očeva, sa kojima su od malena, u čamcu, upoznavali reku. Iako kroz Srbiju protiče jedna od najdužih reka u Evropi, ribarstvo je i dalje neiskorišćena i nerazvijena privredna grana, a alasa na reci je sve manje. Sve je manje i ribe jer je krivolovci ubijaju strujom. To može da se zaustavi ali valjda nikome ne odgovara, kaže alas Renato Grbić i ističe da je hidroelektrana "Đerdap" najveće zlo koje je zadesilo reku.

Renato Grbić je, u razgovoru za RTS, rekao da je u poslednjih 20 godina učestao krivolov na Dunavu. Ribe se, kaže, ubijaju strujom i zbog toga buduće generacije neće zateći ribu u reci.

"Sećam se kao dete da sam sa ocem išao, tu je bilo ribe napretek. Mogao si da kažeš: 'Jede mi se riba' i ideš, uhvatiš i doneseš", rekao je Grbić koji je, kako kaže, rođen na reci i zajedno sa svojim bratom i najstarijim sinom živi na reci i od reke.

Borba koju alasi vode sa krivolovcima je, ističe, teška.

"Pogotovo donji deo prema Pančevu i donjem Dunavu. Tu se zna ko šta radi ali se ljudi plaše, bacane su i bombe... To može da se zaustavi, ali valjda nikome to ne odgovara", kaže Renato i dodaje da je od predstavnika "Srbija šume" saznao da nema dovoljno kontrolora koji bi mogli da pokriju ceo teren.

Objašnjava da se krivolov najverovatnije dešava noći.

"Moguće da u tri, četiri ujutru dođu, sa agregatima – pusti ih na dno, ošamuti ribu, pokupi šta mu se sviđa. Ono što mu se ne sviđa ostavi i ode. Posle ta riba nije ni za šta, ni za mrest, ostaje sterilna", objašnjava Grbić.

Govoreći o zagađenosti reke, ovaj alas ističe i da svaka uređena zemlja ima postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

"Ovde vi kad izvadite mrežu, ona je puna toalet-papira. Haos. Imate i kolektore koji idu direktno u Dunav...", dodaje Grbić.

Problem se može rešiti lako

Pored toga, napominje, u nekim zemljama poput Italije čak i prolaznici prijavljuju krivolovce koji hvataju ribu u delu reke gde je to zabranjeno, a da kod nas to, kako kaže, "niko ne zarezuje".

"Zabranjeno je pecanje 100 metara iznad i ispod mosta. Tu možete, kad počne som da radi, da vidite 20, 30 pecaroša koji pecaju ne osvrćući se na kontrolu. To nikoga ne zanima. Ljudi koji pecaju plaćaju dozvolu 6.000 dinara i imaju prava da uhvate pet kilograma, a oni hvataju dnevno 30, 40, 50 kila. To i kontrola zna, znaju svi. To su ljudi koji snabdevaju 90 odsto restorana, to su pecaroši, ne profesionalni alasi. Mi kad postavimo jednu mrežu, to istog sekunda policija dođe, a oni pecaju bez ikakvih problema", kaže Grbić.

Ističe da tu može da pomogne rečna policija, kao što je nekad kontrolisala i pecaroše i alase.

"Ako to nekoga zanima, to može da završi vrlo lako i za par dana", kaže beogradski alas.

Sve manji teren za alase

Grbić smatra da je alasa sve manje jer je i teren sve manji, a porezi i nameti veliki, mreže i gorivo skupi.

"Mogu da dam svoj život da pojedini pecaroši više pecaju od nas alasa na dnevnom nivou. To gledamo svaki dan", kaže Grbić.

Napominje i da je teren značajno smanjen.

"'Đerdap' je najveće zlo na reci napravljeno. Ovde gde stojimo je bila dubina 16 metara, sada nema ni pola metra. Šume su krenule sve dalje i dalje, mulja je sve više i više, jer ste napravili barijeru da mulj ne može da prođe", rekao je Renato.

Posebno ističe to što nisu napravljeni riblji putevi za jesetru i morunu koje su se nekad mrestile u Dunavu.

"Svi tereni koji su bili za ribu, skloništa – ovde ispred nas imate potopljeni brod Vulkan, avion iz Prvog svetskog rata, gore brod... To su bili tereni gde je mogla riba da se sačuva, sad je Dunav kao Vojvodina ravan. 'Đerdap' šta je uradio ovde, to je ekološka katastrofa što se tiče ribe u Dunavu", naglašava najpoznatiji beogradski alas.