Čitaj mi!

Hipokrat na pirotski način, doktorka Jotić ne štedi sebe a ima recept i za druge

Piroćanac popravljao krov na kući, pa se okliznuo. Uhvativši se za oluk poviče: Ženoooo, nemoj stavljati meso u supu, ja ću danas ručati u bolnici! Ovakvi vicevi prate Piroćance. Ali kad smo već kod bolnice, a dospete u ordinaciju dr Snežane Jotić – šala prestaje. Neće biti škrta da vam pomogne, naprotiv. Doktorka Jotić govori za RTS šta su, osim postavljanja dijagnoze akutnog oboljenja, ciljane oblasti delovanja i da li Hipokrat na koga se pozivaju opominje, između ostalog, na savesno i dostojanstveno obavljanje dužnosti.

Ljudski život je neprocenjiv. Postavljanje dijagnoze akutnog oboljenja, propisivanje terapije, praćenje pacijenta, ali i prepoznavanje faktora rizika za razvoj hroničnih bolesti jesu ciljane oblasti delovanja lekara. 

Izbor profesije lekara nije težak samo zbog godinâ provedenih na studijama, već i zbog povećanja zahteva za osobenošću budućeg lekara: mora biti odgovoran, odlučan, ljubazan, strpljiv, empatičan. 

Pravi doktor ne može biti bezosećajan i imun na ljudsku bol. Ponekad, žrtvujući svoje planove i interese, doktori pružaju pomoć ljudima čak i ako time mogu ugroziti svoje zdravlje.

Da li je to baš tako, koliko se odstupa od toga, sa čime se sve susreću lekari u praksi, iz svog ugla govori dr Snežana Jotić, pneumoftiziolog u Opštoj bolnici u Pirotu.

Od ulaska do izlaska iz lekarske ordinacije, koliko se promeni energija i raspoloženje – važno je strpljenje, ali šta još?

Kao i u svakom drugom poslu, najviše je energije na početku radnog dana. Naravno, i dobro raspoloženje se podrazumeva, jer ono što nas muči u privatnom životu moramo ostaviti ispred vrata ordinacije.

Težina ovog posla se ogleda upravo u tome da lični problemi lekara ne smeju da utiču na njegov odnos sa pacijentom. I mi smo samo ljudi, ali zbog prirode posla, neraspoloženju nema mesta, jer pacijenti to uvek osete.

Ne samo u lekarskoj profesiji, strpljenje je uvek neophodno u radu sa ljudima. Zato je nekada neophodno dosta vremena i pažnje posvetiti pacijentu. I ne samo to, treba mu pružiti  podršku u prihvatanju bolesti i podeliti s njim sve strahove, probuditi mu veru u izlečenje.

Šta vas najviše izbaci iz takta kod pacijenata?

Retko me nešto izbaci iz takta. Ono što najviše smeta u radu lekara je nepoštovanje našeg truda i znanja, koje se ogleda u nekorišćenju propisane terapije, neredovnom dolasku na zakazane kontrole i nakon toga, prebacivanje krivice na lekare zbog neuspeha u lečenju.

Koji vam je događaj iz lekarske prakse ostavio gorak ukus, osećaj krivice, nelagodnosti?

Ne mogu da kažem da ih je bilo mnogo i retko mi ostaju u sećanju. To su slučajevi kada uradite svu potrebnu dijagnostiku i uložite veliki trud da pacijentu objasnite kakvo je njegovo zdravstveno stanje.

On to ignoriše i nastavi da sam rešava svoj zdravstveni problem i izgubi dragoceno vreme. To, u prvi mah, ostavlja gorak ukus jer imam utisak da nisam stekla poverenje pacijenta kao lekar. Na kraju se on vrati, prizna da je pogrešio ali ostaje osećaj nelagodnosti, jer je u većini slučajeva bolest već uzela maha.

Da li premotavate film iz ordinacije kada odete sa posla?

Kao što znate, u medicini dva i dva nisu uvek četiri. Nekada čak i očigledna dijagnoza može da navede na razmišljanje, naročito ako se radi o bolesti koja se može komplikovati tokom lečenja. Primer za takve situacije je epidemija kovida.

Veliki broj ljudi je prošao kroz našu ambulantu, većina sa zapaljenjem pluća. Ogromna je odgovornost bila u donošenju odluka o načinu lečenja pacijenata, da li u kućnim uslovima ili u bolnici. Bilo je pacijenata koji su odbijali predloženo bolničko lečenje i to je ostajalo u mislima i kada se zatvore vrata ambulante.

Snosimo veliku odgovornost za ljudski život i nije svejedno kad neko odbije ono što predlažete, a smatrate da je to u njegovom interesu.

Vaš recept za bolji odnos lekar–pacijent?

U odnosu lekara i pacijenta uvek mora da postoji međusobno poštovanje i poverenje. Bez toga se ne može govoriti o uspešnom lečenju. Nekad je potreban samo razgovor sa pacijentom i mora se naći vremena za to. Svaki čovek ima dileme u svom životu o kojima razgovara sa najbližima.

Pacijentu smo mi lekari najbliži i moramo im pomoći da reše sve dileme oko bolesti i načina lečenja.

Šta je bitno da ne pogrešite u dijagnozi? Koliko vas ometa, ili ne ometa, lekarska sujeta?

Najvažnije je saslušati pacijenta, saznati šta je sve radio pre nego što je došao do nas. Tako se dobije uvid u njegovo stanje i planiraju dalje dijagnostičke metode i lečenje. Moje je da, uvidom u donetu dokumentaciju, procenim da li treba dopuniti dijagnostiku i kako započeti lečenje.

Ne treba zamerati pacijentu ukoliko je samoinicijativno radio neke dijagnostičke metode, mada to ne podržavam.

Danas je takvo vreme da se želi sve i odmah u ovom trenutku. Nažalost, u državnom zdravstvu to nije izvodljivo. To ne znači da nismo dostupni, već da se za neke dijagnostičke metode mora zakazati. Naravno za hitne slučajeve to pravilo ne važi.

Nema mesta sujeti u lečenju pacijenata, svako od nas poseduje dovoljno znanja koje je stekao kroz školovanje i rad.

Kako je bilo na početku karijere, a kako je sada?

Mlad lekar ima puno teoretskog znanja koje treba da primeni u praksi. Na početku karijere imala sam starije kolege koji su bili dobri učitelji.

Mogla sam uvek da pitam kada sam imala dilemu oko terapije, a oni su uvek pomagali svojim savetima i pokazivali mi interesantne slučajeve iz prakse.

Danas mladi lekari mnogo manje pitaju jer imaju internet gde se može mnogo toga saznati. Ipak, iskustvo starijih kolega koje nogu da podele sa mladim kolegama je neprocenjivo.

Šta Vas čini srećnim na poslu, koliko je bitna dobra komunikacija sa kolegama?

S obzirom na to da veliki deo vremena provodim na poslu, osoblje sa kojim radim doživljavam kao drugu porodicu. Najvažnije je imati dobre saradnike, u koje možete imati poverenje, koji će vas pratiti u radu i kada je najteže.

Srećna sam što sam okružena dobrim i odgovornim osobama jer mi to značajno olakšava rad koji, moram reći, nimalo nije lak.

Moje kolege su takođe dobri i odgovorni ljudi, tu su kada mi treba stručna pomoć, kao što sam i ja tu za njih. Mi to u našoj ustanovi u šali zovemo "naš konzilijum".

Hipokrat kao opomena ili obaveza – kako se odnosite prema zakletvi oca medicine?

Kada sam završila fakultet, preuzela sam obavezu da brinem o zdravlju ljudi. To je kontinuirani rad koji zahteva stalno usavršavanje, primenjivanje novih saznanja i procedura. Takođe zahteva i poštovanje različitih grupa ljudi.

Ne sme biti diskriminacije niti netolerancije prema onima koji su drugačiji. Raditi kao lekar znači, pre svega, davati sebe u korist drugih ljudi.

Situacija sa koronom se stalno menja, "oseća" li se to i u vašoj ustanovi, koliko je pandemija promenila vaš rad?

Ustanova u kojoj radim, Opšta bolnica Pirot, radi mnogo u lečenju pacijenata sa koronom. Sa lekarima koje imamo, uspeli smo da pružimo sve što je neophodno u lečenju kovida pacijentima našeg okruga. Takođe, naše osoblje je pomagalo u radu sa kovid pacijentima u UKC Niš, Kovid bolnici Kruševac i Kovid bolnici Batajnica.

Nažalost, moram reći, naši hronični pacijenti su, tokom pandemije, neko vreme ostali uskraćeni za redovne preglede. Redovan rad je bio redukovan zbog smanjenja kadra, jer je veliki broj ljudi bio uključen u lečenje kovida. Sada je situacija sa koronom stabilnija i rad lekara se vraća u redovne tokove.

Ne mogu da opišem zadovoljstvo u susretu sa pacijentima, koji posle dužeg vremena dolaze u ambulantu. Mislim da se, uprkos teškim uslovima u protekle dve godine, moj rad nije promenio. Ali nije moje da sudim o tome, tu su moji pacijenti koji to najbolje znaju.