Poražavajući podaci - skoro 80 odsto žena na selu doživelo nasilje u porodici

Udruženje žena Peščanik iz Kruševca sprovelo je istraživanje o tome koliko žene u seoskim sredinama trpe nasilje u okviru porodice.

Prema rezultatima, skoro 80 odsto ispitanih je makar jednom u životu doživelo psihičko nasilje. Skoro polovina je doživela ekonomsko, više od polovine je doživelo pretnje fizičkim nasiljem, više od polovine je bilo izloženo fizičkom nasilju, a seksualnom skoro svaka treća.

U svim ovim kategorijama u najvećem broju slučajeva nasilnik je bio bivši ili sadašnji muž ili partner. Slede i ostali muški članovi porodice, a u pojedinim slučajevima žene su prijavile i svekrvu kao nasilnicu.

Podaci pokazuju i da je više od polovine ispitanica bilo fizički povređeno tokom poslednjeg nasilnog događaja.

Od zadobijenih fizičkih povreda, više od trećine ispitanica zadobilo je modrice, posekotine ili ogrebotine imalo je više od 15,1 odsto žena, opekotine njih 1,7 odsto, prelom ili iščašenje 5,9 odsto, dok je 1,7 odsto njih izvestilo o posledicama poput otoka na glavi i oštećenja sluha.

Da li se nasilje prijavljuje

Iako je većina ispitanica imala fizičke povrede, svega 2,5 odsto njih se obratilo zdravstvenoj službi radi lekarske pomoći i saniranja povreda.

Ne treba zaboraviti da su sve ove žene pretrpele ozbiljne psihičke posledice maltretiranja, koje nisu vidljive golim okom.

Skoro trećina žena nije nikada ni pokušala da napusti nasilnika. Kada ih pitate zašto, razlozi su u četvrtini slučajeva egzistencijalne prirode. Nemaju gde da odu, nemaju od čega da žive, plaše se za decu, za svoj život.

Neke kažu da, iako su prijavile nasilje, nisu dobile pomoć od države.

Zablude - ko može biti žrtva a ko nasilnik

Maja Đundić iz UNDP-a je, gostujući u Beogradskoj hronici, istakla da svaka žena može tokom svog života da doživi neki oblik nasilja - bez obzira na to da li je visokoobrazovana ili ne, da li je zaposlena ili nezaposlena, imućna ili siromašna, da li živi na selu ili u urbanoj sredini.

"Zabluda je i da nasilnici potiču iz takvih sredina. Isto kao što žrtve mogu pripadati različitim društvenim slojevima, biti različitog stepena obrazovanja, isto tako i nasilnici mogu vrlo često biti ugledni građani, visokoobrazovani, koji vrlo često mogu imati dosta moći i ugleda u društvu", naglašava Đundić.

Ipak, obrazlaže da je ženama koje žive u gradu lakše da nasilje prepoznaju i prijave jer su im institucije i informacije dostupniji.

"Vrlo je važno da i ženske nevladine organizacije rade sa ženama iz seoskih sredina, jer njima je potrebno dati informacije i kome da prijave nasilje, šta da očekuju od samog postupka, a potrebna je podrška i kada uđu u samu prijavu", ističe Maja Đundić.

Objašnjava da je ženama da prijave nasilje uvek, gde god da žive, lakše kada imaju podršku, bilo da je to šira porodica, razumevanje komšija, prijatelja, zajednice.

"Kada žive u sredinama u kojima se nasilje ne smatra sastavnim delom porodičnog života i gde neće proispitivati - pa zašto si njega birala, zašto sa njim ostaješ, nego će podržati svaku njenu odluku", objašnjava Maja Đundić.

Šta ako institucija ne reaguje 

Komentarišući podatak da su samo prošle godine za nasilje u porodici procesuirane 21.542 prijave, Maja Đundić je rekla da veruje da to pokazuje da su se žene ohrabrile da prijave nasilje, kao i da imaju više poverenja u institucije.

"Od donošenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici se svake godine beleži porast broja prijava", kaže Đundić i podseća da je ovaj zakon institucijama dao mogućnost da odmah reaguju na prijavu nasilja izricanjem hitnih mera - zabrana uznemiravanja i komunikacije sa žrtvom i iseljavanje nasilnika.

Takođe, kaže da preventivno i ohrabrujuće deluju i češći istupi predstavnika institucija koji o nasilju govore, ali i to što u medijima ima više edukativnog sadržaja o ovoj temi.

Podseća i da je svaki policijski službenik i svaki tužilac koji postupa u ovakvim predmetima morao da prođe specijalnu obuku, te da zakon predviđa i disciplinarnu odgovornost ukoliko se po njemu ne postupa.

Osim SOS telefona i nevladinih organizacija, žrtve se uvek mogu obratiti direktno institucijama.

"Uvek mogu da se žale nadležnim institucijama ali i višoj instanci. Mi imamo i institucije kao što su Zaštitnik građana i Poverenik za ravnopravnost, koji su dužni da postupaju u onim slučajevima u kojima institucije nisu obavile svoj deo posla ili nisu bile efikasne", rekla je predstavnica UNDP-a koji takođe pruža podršku i obuke za predstavnike institucija.

Ističe da su kontinuirane obuke vrlo važne, jer je svaki slučaj nasilja specifičan. Međutim, dodaje i da je za 15 godina rada u ovoj oblasti naišla na veliki broj profesionalaca koji su veoma posvećeni svom poslu.

Govoreći o ekonomskom osnaživanju, budući da žrtve nasilja neretko ekonomski zavise od svojih partnera, istakla je da bi se kao mere za pomoć žrtvama nasilja morale primenjivati i one koje se odnose na dugoročnu zaštitu i osnaživanje.

To se odnosi i na one koje izlaze iz sigurne kuće, jer su im u tom trenutku neophodni sigurnost i posao.

"Potrebno je raditi i sa poslodavcima i njihovim predrasudama, jer oni često imaju strah ili otpor da zaposle te žene, plašeći se da će nasilnik doći, ili kako će te žene imati određene probleme", napominje Maja Đundić.