Minusi, krediti, žurke, tone hrane – slave su od pamtiveka, a obeležavamo ih drugačije od tradicije

Vesna Dušković je gostujući u Jutarnjem programu RTS-a navela da se slavi u zimskom periodu jer u toku letnjih meseci ljudi su radili na poljima i u jesen, kada se svi radovi završe, ostaje puno slobodnog vremena. Tih zimskih meseci su ljudi, kaže, mogli da se posvete sebi.

"Ne zna se tačno kada je počela da se slavi. Tradicija kaže da je to od pamtiveka. Ljudi se prepoznaju, porodice, po tome koju slavu slave. Prepoznaje se iz kog kraja dolaze. U nekom regionu su učestalije jedne slave, kao Sveti Nikola, a u drugima Mitrovdan, Aranđelovdan, Đurđic...", ističe Duškovićeva.

Prema njenim rečima, mi sebe prepoznajemo po tome što slavimo slavu.

"Kada se razmišljalo o tome šta predložiti za Uneskovu listu, normalno je bilo predložiti slavu i ono što je specifično za nas i nešto što je živo. To se prenosi sa kolena na koleno, pa je intenzitet nekada slabiji, nekada jači. U posleratnim godinama su ljudi u urbanim sredinama imali problem da javno slave slavu, za razliku od seoskih sredina u kojima to i nije bilo tako strašno. Devedesetih smo imali bum osećanja nečeg nacionalnog. Ljudi ovde to doživljavaju kao deo svog etničkog identiteta - ako slaviš slavu i pravoslavac si, onda si Srbin", dodaje Duškovićeva.

Običaj, živa stvar 

Ističe da je običaj živa stvar, ali ponekad zađemo i u kič, kao što je bilo poslednjih decenija.

"Da li ćemo mu nešto pridodati ili oduzeti je stvar ukusa, vaspitanja i vremena na koje mnogo utiču političke prilike. Svega toga ne bi bilo devedesetih da nisu bile takve političke prilike", napominje Duškovićeva.

U urbanoj sredini se za slavu išlo na čestitanje.

"Na ručak je dolazila samo najuža porodica i kumovi, a prijatelji na čestitanje, piće i kafu. To se u određenom vremenu pretvorilo u žurke. Dižemo kredite, upadamo u minuse... to su tone hrane bez ikakve potrebe. Bitno je obeležiti. Kolač se mora osvetiti u crkvi ili sveštenik dođe kući. Bitno je obeležiti da to dalje bude prisutno", kaže Duškovićeva.

Slava je, napominje, kućni zaštitnik.

"U tradiciji se uvek govorilo da ako imam neki problem obratiću se kućnom zaštitniku. Moj kum je slavio slavu u Kanadi, pozvao je prijatelje, oni su došli i doneli poklone, misleći da je to kao Božić", dodaje etnološkinja.

Slava, kolo, grnčarija, hrana 

Na reprezentativnoj listi nematerijalnog nasleđa, prvo je bila spava, pa kolo.

"Kolo nikada neće prestati da postoji, kad god se slavi. Osnovni koraci uvek ostaju. Pogledajte maturske večeri, kada veče odmakne uvek se zaigra kolo. Potom su došle gusle koje su isto značajne za nas i poslednje što je upisano na listu je Zlakuska grnčarija. To je jedno umeće koje se niz generacija praktikuje u određenoj sredini, a potrebni su sastojci kojih ima samo u toj sredini", kaže Duškovićeva.

Na pitanje da li smo ponosni na te stvari koje prezentujemo svetu, ili se ponekad stidimo, navodi da smo vrlo čudni ljudi.

"Ponosni smo na tradiciju, a guramo je pod tepih i ne znamo joj suštinu. Važno je objasniti deci šta je šta, a važna je i škola. Bitno je da svaki narod zna kakvi su mu koreni, tradicije, mogu se usvajati i novi običaji... Život je nešto što donosi i odnosi i treba biti umeren i poštovati svoje, a može se preuzeti i tuđe. Pored tamburaša upisani su i gajdaši, pevanje izvika, razne vrste kola. Ima dosta elemenata koji se odnose na ishranu - kajmak, rakija šljivovica je na nacionalnoj listi", zaključuje Duškovićeva.