Vukašin, Vidak i Aleksandar lako su "rešili“ put od Požarevca do Matematičke gimnazije

Za većinu ljudi nerazumljiv zadatak vrlo lako rešavaju oni kojima će matematika i fizika biti životni poziv. Ove godine čak trojica talentovanih dečaka iz Požarevca su se pored nagrada sa takmičenja koje više niko ne može ni da pobroji, dokazala i upisom u Matematičku gimnaziju u Beogradu.

Vukašin Radovanović ističe da je osećaj previše dobar da bi bio istinit, zato što je, kako kaže, sam to oduvek hteo otkad je bio mali. "Učio sam i trudio sam se, sada mi je stvarno puno srce", naglašava Radovanović.

Vukašin i Vidak žive u istoj ulici, išli su u isto odeljenje Osnovne škole "Kralj Aleksandar Prvi", a njihovo rivalstvo i zajednički rad su bili podjednako dobra motivacija. I obojica žele da budu programeri.

"Moj san jeste da programiram i da napravim kompaniju za igrice", kaže Vidak Gligorijević. Dodaje da je još nije sve detaljno isplanirao i da je bolje da se to ostavi za budućnost.

Sa Aleksandrom Spasićem iz škole "Desanka Maksimović" su godinama išli zajedno na takmičenja. On i Vukašin dele i ljubav prema jezicima i društvenim naukama. Aleksandar je nagrađivani harmonikaš i apsolutni sluhista. Ipak, programiranje je i za njega prioritet.

"Verujem da je to budućnost. Programiranje, kompjuter može da radi ono što ljudski mozak ne može i ako ja usavršim kompjuterski mozak, mislim da ćemo nastaviti dalje da rastemo kao civilizacija", napominje Aleksandar Spasić.

Zajedničko im je da su svet brojeva izabrali čim su se sreli sa matematikom. Aleksandar je čak počeo da piše i knjigu poput direktora Matematičke gimnazije Srđana Ognjanovića. Smatraju i da bez velikog svakodnevnog rada, uprkos talentu ne bi mnogo postigli. U tome se slažu i nastavnici.

"Donosio je od kuće zadatke i stalno je pitao nešto. Nije bilo dovoljno samo ono što se radilo na redovnoj nastavi, već je uvek tražio još nešto više", ističe Slađana Milić, Aleksandrova nastavnica fizike.

Iako tvrde da su isti kao drugi tinejdžeri, trebalo im je dovoljno samopouzdanja da sebi zadaju toliko velike ciljeve da se još uvek ne mogu definisati, a opet i dovoljno skromnosti da se posvete učenju više od drugih.