Herojska misija pilota "Er Srbije"

Nije se znalo da li će let trajati 30 ili 60 sati. Bez obzira na to što su vrhunski profesionalci i što je sve što je moglo bilo isplanirano, leteli su u potpunu neizvesnost.

Avion nisu smeli da napuštaju zbog karantina, hranu su im donosili. Improvizovali su stazu za šetnju i čekali, jedna procedura, druga, treća...

"Pritisak na dobijanje vakcina, čekanje na vakcine, neizvesnost oko toga da li će te vakcine stići, jednostavno nas je terao da moramo da budemo strpljivi, da se organizujemo u avionu, jer smo mi sve vreme bili u avionu, mi smo živeli u avionu. Poleteli iz Beograda, leteli deset i po sati do Kine, čekali na vakcine i vratili se nazad i faktički sve vreme smo morali da budemo u avionu", navodi kapetan Vladimir Banjac.

Sveta, kako su ga od milošte zvali, druga je generacija pilota. Još od pilotske akademije bio je prvi u svemu, prvi stekao zvanje kapetana, postao instruktor, pa i ispitivač na "Erbasovim" avionima. Evakuisao je naše građane iz Tripolija. Tada je naša avio-kompanija među retkim u Evropi dobila dozvolu da poleti za Libiju.

"Najveći problem je bio da li prilazna sredstva, da li osoblje na libijskom aerodromu uopšte može da nas primi ili ne može. Takođe, komunikacija na aerodoromu je bila otežana, jednostavno vi ste bili u ratnoj zoni", dodaje Banjac.

Kod kuće nije mnogo pričao o avijaciji.

"Ono što bih ga izdvojila kao supruga i kao velikog čoveka je njegova velika plemenitost i krotkost. Njegov dan je bio uobičajen, nije se moglo prepoznati da je on sa nekim nadljudskim osobinama. Običan čovek koji je svoj dan provodio sa prijateljima i sa porodicom", ističe supruga Nataša Vranić.

Za kapetana Gorana Veličkovića kolege kažu da je bio nasmejan, vedar, spreman da pomogne. U vreme sankcija dobio je zvanje kapetana i do poslednjeg dana leteo je za nacionalnu avio-kompaniju.

"Mi smo se poslednji put videli dva dana pred moj odlazak na simulator u Istanbul i tada smo s njim i odleteli u Istanbul. Tada smo se poslednji put i videli, nisam ni pretpostavio da se posle toga nećemo videti dok se ne budemo vratili iz Istanbula", naglašava Banjac.

"Sebe je stavljao i sve to ispred sebe zapravo, svakako je bilo neočekivano sve ovo što se dešavalo i u njegovoj bolesti, ali to je bio verovatno neki zadatak, neki cilj, neka njegova misija", poručuje Nataša Vranić.

I Goran i Svetislav su odlikovani za čast, hrabrost, ljubav... Bez obzira na to što su se, pomažući u borbi protiv korone i sami zarazili i stradali, kolege i oni koji su ih poznavali sigurni su da bi opet sve isto uradili.