Pola veka od ubistva ambasadora Rolovića – da li se zarad bratstva i jedinstva mnogo prećutkivalo

Na nosilima je iz zgrade u kojoj je službovao teško ranjen iznet ambasador Rolović. S lisicama na rukama izvedeni njegovi atentatori Barešić i Brajković.

Pre povika i čuvenog poljupca u obraz, dugo su mučili i na kraju smrtno ranili ambasadora. Navodno, prvobitna namera im je bila da otmu Rolovića i u zamenu za puštanje traže oslobađanje ustaških zatvorenika u Jugoslaviji, među kojima i izvršioca bombaškog napada u bioskopu "20. oktobar".

"Njihov upad u ambasadu prošao je prilično loše i traljavo, da su na kraju morali da ubiju ambasadora Rolovića, jer su bili opkoljeni policijom, ali su onda svojom pojavom ispred ambasade uzvikujući parole i kličući nezavisnoj Hrvatskoj, Paveliću, promovisali sebe ne u teroriste nego u borce za hrvatsku slobodu", kaže istoričar Bojan Dimitrijević.

Pola veka od tada, na mestu gde je Vladimir Rolović sahranjen u Beogradu venci.

"Sećamo se te žrtve, ali i podvlačimo još jednom antifašističku i slobodarsku tradiciju našeg naroda koji je opstao i ostao boreći se za prave vrednosti, na pravoj strani istorije", poručuje Nikola Selaković, ministar spoljnih poslova.

Depeše koje je Rolović slao i dalje nisu dostupne javnosti 

Članovi porodice su pre pet godina za RTS govorili o tome da veruju da su mogući razlog za atentat depeše koje Rolović slao iz Stokholma. Iako je prošlo pola veka, i dalje nisu dostupne javnosti.

"Slao je depeše svim našim institucijama, prvenstveno svojoj matičnoj kući – Ministarstvu spoljnih poslova o hrvatskoj ekstremnoj migraciji koja je pomerajući se iz drugih zemalja Evrope našla utočište u Švedskoj", rekao je Predrag Rolović, sin Vladimira Rolovića 2016. godine.

Tog aprila, dvojica terorista rodom iz Hrvatske ubili su diplomatu iz okoline Bara u Crnoj Gori. Kako je događaj na stranom tlu uticao na odnose na domaćem, među republikama?

"U tom vremenu nije bilo posebnog efekta zato što je i savezna državna bezbednost i hrvatska državna bezbednost baš u tom periodu imala jednu detaljnu akciju likvidacije terorista, na neki način borila se naša tadašnja država sa hrvatskom ekstremnom emigracijom i taj događaj se uklapa u pokušaje države da se negde od 1966. do sredine osamdesetih godina izbori sa hrvatskom emigracijom koja je zajedno sa albanskom jedina bila spremna da oružane akcije izvodi", naglašava Dimitrijević.

"Službenicu ambasade niko nije pozvao na razgovor"

Zarad bratstva jedinstva, veruje porodica, mnogo se i prećutkivalo. Kažu da ih niko nije pozvao na razgovor, niti se dodatno bavio rasvetljavanjem slučaja.

"Ali da niko u Ministarstvu inostranih poslova nije pozvao na razgovor službenicu ambasade koja je jedina od kolektiva u ambasadi lupala i govorila druže ambasadore javite se, šta se događa, jeste živi", navela je Branislava Rolović, supruga Vladimira Rolovića 2016. godine.

Jedan od ubica Miro Barešić osuđen je u Švedskoj na doživotnu robiju, ali brzo i pušten u zamenu za taoce aviona koji su oteli hrvatski emigranti. Kratko je robijao u Španiji, završio u Paragvaju, a početkom devedesetih poginuo u Hrvatskoj pod nerazjašnjenim okolnostima. Pre pet godina podignut mu je spomenik kod Pakoštana, u prisustvu i nekih hrvatskih zvaničnika. Uz negodovanje i oštre kritike Beograda.