Mladić iz Požege nastavio dedin zanat – sada i za njega znaju širom Srbije

Nekada za dedu, danas za njega znaju do Zlatibora, Bajine Bašte, Čačka i Kraljeva, možda i dalje, jer Sreten Pavlović iz Lopaša jedan je od malobrojnih sarača u Srbiji.

Pavlović se seća da su njegovi počeci bili u srednjoj školi, čak i kad je završio osnovnu školu.

"Deda je govorio – koja škola, nemoj da ideš u školu nego radi ovde, uči zanat. Uvek se pribojavao da li će to neko nastaviti. Otac je više radio s njim, pomagao mu. Eto posle njegove smrti, mi smo nastavili dalje da radimo, zbog njega, zaslužio je da se nastavi, a i mi volimo to", priča Pavlović.

Zbog dede, ali i tradicije duže od sedam decenija, odlučili su da nastave, mada je posla sve manje.

Milan Pavlović kaže da je posla bilo toliko da nisu znali kome će prvo da rade.

"Neko hoće kajase, neko hoće samo oglavinu za konja, neko rudne kaiše, za rudice dole što se kače za kola, neko ovo neko ono, neko hoće lovački redenik, torbicu, vođicu za pašče, futrole za pištolje", Pavlović.

Sreten Pavlović, ipak, ističe da posla nema toliko da bi od toga moglo da se živi.

"Deda je živeo od toga i radio samo to. Ja sam počeo da radim ove opasače za pantalone, kučiće, tako svakakve sitnice od kože, popravke obuće", kaže Sreten.

Popravka starih i izrada novih ulara, uzdi i amova, za njih je sada hobi, ali pre svega zanat koji iziskuje snagu i umeće.

"Bitan je dobar materijal, alat tu sad i nije neki. Najbitniji alat su igla, šilo i nož za sečenje, sve ostalo su ruke i umeće, to je najbitnije", napominje Sreten.

Umeće saračkog zanata Pavlovići prenose s kolena na koleno i tako će biti, kažu, sve dok za njihove usluge bude interesovanja.