Kako prepoznati da dete trpi nasilje

Kada samo dete ne prepoznaje da trpi neku vrstu nasilja od nekoga koga smatra autoritetom, veoma je teško i roditelju da prepozna kod deteta da je izloženo nasilju, rekla je za RTS psiholog Ana Mirković.

"Važno je da razumemo socijalni kontekst. Mi živimo u kulturi koja je veoma tolerantna na nasilje. Svako od nas je bio izložen nekoj vrsti nasilja – od verbalnog, preko emocionalnog do fizičkog. Sećam se da je bilo fizičkog nasilja od nekih nastavnika u školi koje ja nisam ni prijavljivala jer u društvu u kome je nasilje uobičajeno vi na nasilje i ne reagujete", kaže Mirkovićeva.

Ističe da je ovih dana, kada se o nasilju toliko govori, istovremeno od drugara, ozbiljnih sportista, čula kako kažu da su postali tako dobri jer ih je trener šamarao, da je u školi bilo sasvim regularno da vas nastavnik tuče jer kako biste inače postali dobri ljudi.

"To nam govori da smo mi tolerantni na nasilje i ako dete ne primećuje nasilje, naročito ako je nasilnik osoba kojoj veruju, koju smatraju za očinsku figuru i autoritet, onda je za roditelja teško da to prepozna ako nema promena u dečjem ponašanju", kaže psiholog Ana Mirković.

Kada se dešava nasilje, roditelj to često ipak prepozna jer oseća svoje dete. On to vidi po tonu glasa, po stavu tela, po promeni u spavanju, jelu...

"Vi vidite da vašem detetu nije dobro, ali ako dete ne oseća nasilje i to smatra uobičajenim, onda je to problem za roditelje", objašava.

S druge strane, imate i preambiciozne roditelje ili roditelje koji veruju u apsolutnu poslušnost kao metod vaspitanja.

Prema njenim rečima, postoje četiri vrste socijalnih veština koje, kada razvijamo kod svoje dece, možemo da ih zaštitimo od svake vrste nasilja.

"Prva je samoaktualizacija koja pomaže detetu da ostvari svoje kapacitete. Druga je samokontrola, treća je kolaboracija i ako roditelj preambicozno želi za dete ono što on misli da je dobro za njega, a dete u tome pati, onda tu nema nikakve saradnje, a samim tim ni empatije, kao četvrte osobine. I onda se dete vrti u krugu nasilja što od roditelja koji tera dete na nešto što ne želi, što od drugih ljudi, a takav roditelj sigurno neće primetiti da mu dete trpi nasilje", kaže Mirkovićeva.

Prve nagoveštaje da nešto nije u redu između deteta i osobe koja bi trebalo da ga nečemu podučava jeste razgovor sa detetom o tome kako je provelo dan, čas, trening. Dete iz straha može da krije nasilje, i to često radi jer ga na to tera društvo koje je često osuđujuće prema žrtvama.

"Mi kao društvo nemamo empatiju za žrtve i to ne samo za žrtve seksualnog nasilja već i fizičkog nasilja, emocionalnog nasilja. Ovo je permanentna tema za medije jer je važno da proverimo koliko je društvo spremno da podrži žrtve. Mladi koji često trpe digitalno nasilje kažu mi 'ali to je samo emocionalno nasilje' i to je strašno", kaže psiholog Ana Mirković. 

Sistem mora da uvede procedure za zaštitu dece jer mnoga deca ne samo da odustaju od svojih talenata već kada se desi nasilje ona odustaju i od razvoja sebe.

"Na neki način odustaju i od života jer nikada više neće biti ista osoba. Mi menjamo tok života detetu kada se nasilje desi a mi na njega ne reagujemo pravovremeno. Najvažnije je da roditelji ne samo slušaju svoju decu već i osećaju. Mi decenijama ne slušamo jedni druge jer smo fokusirani na svoje ambicije, svoj ego, svoje potrebe, a moramo da se otvorimo i budemo tu jedni za druge, da osetimo i pravovremeno reagujemo", zaključila je Ana Mirković.