Čitaj mi!

Stefan Nemanja u Beogradu – 23 metra polemike

U godini kada se navršilo osam vekova otkako je srpska država postala kraljevina, Srbija je odlučila da podigne spomenik utemeljivaču države i ocu prvog kralja – velikom županu Stefanu Nemanji. Konkurs je završen godinu kasnije, odlučeno je da autor spomenika bude ruski umetnik Aleksandar Rukavišnjikov. U isto vreme, počele su i polemike u javnosti, koje su kulminirale proteklih nedelja, sa postavljanjem spomenika na Savskom trgu.

Dimenzije, izgled, simbolika, umetnički i neumetnički uticaji – o svemu su otvorena pitanja, pa čak i svrstavanja dela javnosti.

Da li je problem što je veliki? Ili što je preveliki? Da li će ulepšati ili naružiti Beograd? Da li je posvađao prvu i drugu Srbiju? I dva najveća srpska reditelja? Da li je problem što je ruski u srpskoj prestonici? I zašto su se o spomeniku Stefanu Nemanji izjasnili i vajari, i istoričari, i arhitekte, i političari? 

Tako je predsednik Aleksandar Vučić primetio da kritičarima "spomenika ocu srpske države smeta veličina Stefana Nemanje, ali ne i veličina Pobednika".

Reditelj Goran Marković veruje da će železnička stanica, koja je bila ružno mesto, "izgledati još ružnije, kao mesto gde će sumnjiva statua sa ogromne visine gledati na male ljude koji će se osećati kao mravi".

Za akademika Svetomira Arsića Basaru, vajara i jednog od članova žirija koji je izabrao rešenje spomenika, kritičari se ne razumeju u skulpturu "te da ako neko u njoj vidi gomilu gvožđa, to je zato što je za skulpturu slep".

Istoričar Danilo Šarenac smatra da spomenik šalje poruku "ne o državnosti, već o kultu vladara, ne načelno o Nemanji već bilo kom vladaru", te da megalomanske dimezije poručuju "da građani Srbije treba da se klanjaju nekom vladaru i da je državnost na drugom mestu".

Katarina Maksimov, predsednica Društva konzervatora Srbije, kaže da je problematično kako će visina spomenika "uticati i staviti u drugi plan železničku stanicu, koja je proglašena za spomenik kulture od velikog značaja i to još osamdesetih godina prošlog veka".

Sima Avramović, profesor Pravnog fakulteta, još jedan od članova žirija, smatra da danas postoje dve primedbe, da li Stefanu Nemanji treba dizati spomenik i zašto sad. 

Avramović citira kritike: "Da je Nemanja krvolok i zlikovac, da nije bio u Beogradu, da je to nadgrobni spomenik moderne Srbije, faraonski spomenik kao priprema za spomenik budućem šefu...", nabraja sa ironijom.

Kako je sve počelo

Međunarodni konkurs za izradu spomenika raspisan je 2017. Od tridesetak pristiglih rešenja, u uži izbor ušlo je šest. Pobedu je godinu dana kasnije odneo ruski vajar Aleksandar Rukavišnjikov. 

Odluku je doneo devetočlani žiri u sastavu: Nikola Selaković, savetnik predsednika Republike Srbije, akademik Svetomir Arsić Basara, vajar, Emir Kusturica, reditelj, prof. Miodrag Živković, vajar, akademik Vladimir Veličković, slikar, Nebojša Đuranović, slikar, prof. dr Sima Avramović, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Milutin Folić, arhitekta, glavni urbanista, Goran Vesić, gradski menadžer Grada Beograda.

Da će se o spomeniku mnogo govoriti znalo se čim je raspisan konkurs, a potvrda je stigla već 2018, kada je, sada pokojni profesor Miodrag Živković, čuveni srpski vajar, podneo ostavku na članstvo u žiriju jer je smatrao da je pobednički rad neprikladan, i da je odluka doneta pod političkim pritiskom. 

U otvorenom pismu predsedniku žirija, Nikoli Selakoviću, napisao je:

"Na Vaše insistiranje, gospodine predsedniče žirija, preglasavanjem, ipak je dodeljena prva nagrada radu pod šifrom 02500, ruskog autora sa saradnicima. Predstavnici struke u žiriju bili su nadglasani 5:4..."

Akademik Basara danas kaže da se glasalo demokratski.

"Glasanje je bilo demokratsko i svako je radio po svom ubeđenju kako je smatrao da treba. Niko nikoga nije sputavao, niti sugerisao nešto drugo."

Najčešće polemike

Najžešće polemike, međutim, počele su nedavno kada je spomenik u delovima počeo da stiže na Savski trg i pošto je objavljeno da će biti visok 23 metra.

Za Društvo konzervatora Srbije, ni ideja o spomeniku ni uređenje Savskog trga nisu pogrešni. Smatraju ipak da se o celoj ideji nije dovoljno promišljalo, te da veličina jeste bitna zbog prostora u kome će se spomenik naći.

Katarina Maksimov kaže da su konzervatori učestvovali u izradi uslova kako da se spomenik postavi kada su koncept i ideja zadati. 

"Tada su kolege promišljeno pisale uslove i pretpostavile da ne sme da bude veći od železničke stanice, najvrednije građevine na tom prostoru, čiji je najviši vrh 18 metara i predvidele da ne sme da bude viši", kaže Maksimov.

Za akademika Basaru nisu sporne ni dimenzije ni lokacija. Čudi ga da se konzervatori bune jer, kaže, ne poznaju skulpturu.

"To će izgledati savršeno jedno pored drugog, dopunjavaće se kao dve veličine, zgrada i spomenik. Kako može veličina spomenika da ugrožava, čovek gleda spomenik i zgradu odvojeno jedno od drugog", naglašava Basara.

Za Društvo konzervatora pogrešna je i odluka da bivša zgrada železničke stanice izgubi osnovnu saobraćajnu namenu. 

Plan grada Beograda bio je da se u tu smesti Muzej srednjovekovne Srbije, ali nije bilo dovoljno artefakata. Sada je ideja da se tu preseli Muzej Nikole Tesle iz zgrade u Krunskoj ulici, koja bi mogla biti vraćena predratnim vlasnicima.

Katarina Maksimov kaže da danas ne znamo kako će buduća namena stanice uticati na njeno očuvanje.

"Ne znamo kako će buduća njena namena uticati na korišćenje tog trga i da li ćemo istoriju države Srbije, koja je krajem 19. veka uvela železnički saobraćaj i tako ekonomski i društveno naredovala, ovim spomenikom, pre svega taj period, staviti u drugi plan", ističe Maksimov.

Sima Avramović objašnjava da je Muzeju Nikole Tesle prostor neophodan. 

"Ima pune depoe, a zgradu od 300 kvadrata. A najposećeniji je. I kad dobije prostor u takvoj zgradi, ona će se afirmisati i u nju će se ulaziti. Ovaj spomenik je toliko mršav, izvinite na terminu, da ništa neće smetati utisku o zgradi", poručuje Avramović.

Istoričar Danilo Šarenac veruje da je Stefan Nemanja imao važnu ulogu u srpskoj državnosti, ali da treba razdvojiti srednji vek od modernog vremena.

"Ove dimenzije kolosalne daju neprimerenu meru srpskom srednjem veku i njegovoj ulozi za srpsku državu. Mi imamo ovde jedno gotovo romantično poimanje srednjeg veka od strane vladajuće političke elite i to je prevaziđeno. Pripada više 19. veku nego savremenom spomeniku."

Rukavišnjikov je, kaže Sima Avramović, stalno govorio da želi da se spomenik vidi od Slavije, kao Pobednik od Brankovog mosta.

"To predstavlja duhovni uspon ka hramu Svetog Save, vertikalu od vladarskog ka svetiteljskom. On se trudio da prikaže Nemanju kao srpskog vladara i odajem mu priznanje koliko je izučio fresaka, nije gledao onu jednu u starijim godinama, on je hteo da ga prikaže kad je bio u punoj snazi, kada simbolizuje vladara", kaže Avramović.

Simbolika i autor

Sledeća tačka sporenja su simboli koji će se na spomeniku naći. Na prvom rešenju, Stefan Nemanja je u ruci držao žezlo sa krstom na vrhu, koje je bilo na udaru kritika jer je krst izgledao kao tzv. ruski krst, što prema stručnjacima za srednji vek i nije u duhu srpske tradicije. 

Ipak, u novijim detaljima, koje smo krajem avgusta videli na snimcima Sputnjika, u poseti vajarovom ateljeu, Nemanja u ruci drži mač kao simbol državnosti.

Na trgu sada raste deo postamenta, koji su neki cinično nazivali jaje ili žir. Sam postament je i najveći deo skulpture, koji treba da prikaže najviše simbola vezanih za Nemanju i njegove potomke.

"Iz zemlje izniče žezlo Svetog Save, jedini sigurni artefakt koji je Sava držao u rukama. To nije jaje, kako ga zovu karikaturalno, to predstavlja rađanje srpske duhovnosti i državnosti. Ideja je da je vizantijsko carstvo u vreme Nemanje napuklo i ta napukla konstrukcija šlema ili štita koja se oslanja na četiri tačke stvara kišobran-prostor ispod spomenika koji je formiran u reljefu da priča srpsku istoriju", objašnjava Sima Avramović.

Postavljana su pitanja i o samom autoru, Aleksandru Rukavišnjikovu. Pojavile su se informacije da je navodno radio spomenik Džonu Lenonu u Njujorku. 

To nije istina, ali jeste da je izlio Džona Lenona u bronzi, i to kao umetničku skulpturu, za koju je je 1984. godine dobio srebrnu medalju Francuske akademije umetnosti. 

Rukavišnjikov je svakako poznato ime u Rusiji.

Jedni kažu da je najveći živi ruski skulptor, drugi da je pre kontroverzni umetnik. Njima se na primer ne dopada njegov spomenik Dostojevskom.

"U redu, izabran je ruski autor", kaže Katarina Maksimov,"ali da li smo zadovoljni simbolikom čoveka koji je iz drugog podneblja, države. U Rusiji drugačije predstavljaju likove i prostor. Da li smo mi zadovoljni kako je on predstavio istoriju srednjeg veka Srbije? 

"Meni se čini da nismo i da je taj pokušaj da se veličinom spomenika prikaže veličina ličnosti, stručno vremenski prevaziđen i potpuno van konteksta", poručuje Maksimov.

Svetomir Arsić Basara, s druge strane, smatra da "nijedan spomenik ne sadrži toliko sadržaja o jednom imenu kojem se podiže".

"Tu su dati prateći elementi, Studenica i Žiča, sve što je stvorio Nemanja. Njemu ne treba spomenik, to mi činimo iz duga prema njegovom imenu i zasluzi. On je sebi podigao spomenik", dodaje Basara. 

Kako se polemika otrgla od spomenika

Nedavno su u polemiku ušla i dvojica velikih srpskih filmskih reditelja, Goran Marković i Emir Kusturica. 

Marković je Kusturicu u tekstu koji je naslovio "Pismo srpskom prijatelju", pozvao da se, kao član žirija koji je izabrao pobednika konkursa, ogradi od spomenika koji se podiže u Beogradu, uporedivši njegov izgled sa centrom Skoplja i nazvavši ga nakaznom skalamerijom i gomilom besmisleno izlivenog gvožđa u visini od 23 metra.

Kusturica je svoj odgovor naslovio sa "Zabetonirana duša". Markoviću se obraća sa Gorane Srbine, i podseća da skulptura praocu Srbije nije napravljena u poslednjih 800 godina. 

Kaže da Marković od njega traži da se ogradi ne samo od spomenika nego i moralno, od vajara čija su dela rasuta po svetu.

Bilo je u polemici Markovića i Kusturice još mnogo rečenica koje nisu za prepričavanje, ali čitava polemika o spomeniku kao da je posle ovoga doživela vrhunac.

Rezultat svega je bila podrška javnosti jednom ili drugom reditelju, čak i upoređivanje čija je filmska biografija značajnija, i tako je polemika o spomeniku otišla daleko od samog spomenika. 

Od tada mnogi istoričari, arhitekte, istoričari umetnosti, poznavaoci srednjeg veka, ne žele da daju izjave za javnost dok se spomenik ne postavi. Neki su odbili da govore za Oko magazin.

A spomenik treba da bude postavljen u naredna dva meseca. Tada ćemo svi konačno biti sigurni kako spomen-obeležje velikom županu zaista izgleda. I da li će rasprave prestati ili će se otvoriti polemika od 23 metra.