Nad Kraljevom živa vatra seva – od koalicije do rata četnika i partizana

Pesma "Nad Kraljevom živa vatra seva" ili "Dva Dražina momka" zapravo je dobra slika dva vremena. Jedan momak Sima predstavlja vreme u kojem je postojala zajednička borba partizana i četnika protiv Nemaca u Kraljevu. Drugi momak Deroko predstavlja vreme početka građanskog rata, vreme podela koje postoje do danas.

Sima Uzelac poginuo je u borbi protiv Nemaca, Jovan Deroko u borbi protiv partizana, mada je jedan drugi pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini Zvonko Vučković za Deroka zapisao – bio je čovek koji se od svih nas najviše zalagao za saradnju četnika i partizana.

"Na neki način možemo da počnemo i drugim stihovima, a to su stihovi Vlade Jagličića "u septembru 41. dve se vojske nad Kraljevom krve, obe naše, i desna i leva – nad Kraljevom živa vatra seva", kaže istoričar iz Kraljeva Dragan Drašković, jedan od najboljih poznavalaca ovog dela istorije grada.

Istoričar Venceslav Glišić, odličan poznavalac istorije Narodnooslobodilačkog rata, podseća da je saradnja partizana i četnika bila u napadu na Šabac, na Valjevo i na Kraljevo, ali najžešća je borba bila na Kraljevu, jer su tu raspolagali i četnici i partizani artiljerijom i dva tenka.

Od leta do oktobra 1941. Nemci u Kraljevu sprovode teror. U okruženju oko Kraljeva nekoliko gradova je slobodno od Nemaca. U Užicu se nalazi glavni partizanski štab i glavno uporište Josipa Broza. U Požegi su pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini Draže Mihailovića. U Gornjem Milanovcu i Čačku vlast je podeljena. Donosi se odluka o napadu na Kraljevo. Na čelu napada sa partizanske strane bili su Momčilo Radosavljević i Ratko Mitrović, sa ravnogorske Radoslav Đurić i Jovan Deroko. Kapetan Deroko bio je brat od strica čuvenog arhitekte Aleksandra Deroka.

"Oni nisu slovenskog porekla, bili su kasnije vezani za Sloveniju, oni su francusko- italijanskog porekla, ali on je bio jugoslovenski patriota i prihvatio je srpsku nacionalnu integraciju, to nije bilo neobično za 19. vek za mnoge porodice koje nisu bile srpskog etničkog porekla, ali su se uključile u etnogenezu našeg naroda i postali su Srbi", ističe istoričar Miloš Timotijević, kustos Narodnog muzeja u Čačku.

U aprilu 41. bio je komandant artiljerijskog diviziona u Zagrebu, nije prihvatio kapitulaciju, povukao se prema Crnoj Gori i nekako uspeo da dođe do Ravne gore i Dragoljuba Mihailovića. Hroničar Kraljeva Milan Matijević podseća da je Deroko učestvovao u oslobađanju Gornjeg Milanovca i Čačka, nakon čega ga Draža Mihailović postavlja za načelnika štaba za napad na Kraljevo.

"Kapetan Deroko je bio poznat po tome što se kao pripadnik JVuO zalagao da se svi udruže u frontu borbe protiv okupatora, protiv Nemaca, to dokazuje i činjenica da je on učestvovao u zarobljavanju dva tenka i četiri topa, i od toga dva je dao partizanskim jedinicama i jedan tenk", kaže hroničar Kraljeva Milan Matijević i dodaje da je jedan od tih topova postavljen na Ružića brdu gde je i on dobio komandu da komanduje napadom na Kraljevo 7. oktobra 1941.

Zašto je sevala vatra?

Na drugoj strani grada, jedne noći u oktobru, Jovan Deroko je niz prugu pustio vagon natovaren avionskim bombama, koji je eksplodirao kod Kamidžorskog mosta. Otud narodnom pevaču inspiracija za naziv pesme. Osim Deroka, u pesmi se pominje i poručnik Sima Uzelac. Ali istoričari kažu da je važno još jedno ime – Jovan Bojović. Bojović je 1941. učestvovao u borbama oko Gornjeg Milanovca i Čačka. U Kraljevu je napadao mesto gde se nalazila glavna nemačka komanda.

"Svi planovi koji su pravljeni, a vremenom je primećivano da partizani, naročito u tim borbenim zadacima, ne učestvuju na način kako je dogovoreno, i praktično borci JVuO bivaju ostavljeni, opkoljeni i sa velikim brojem žrtava u tim borbama, tako je npr 15. oktobra gde je Jelički četnički odred sa Jovanom Bojovićem na čelu, koji je bio komandant desnih snaga ovde na Kraljevu, akcija je krenula negde oko tri sata noću i u toj borbi pogubljeno je oko 80 boraca JVuO, a među njima poginuli su i Sima Uzelac i Jovan Bojović", kaže Dragan Drašković, dugogodišnji direktor Narodnog muzeja u Kraljevu.

"Pevala se i pesma o komandantu Jeličkog četničkog odreda, kapetanu Bojoviću – o Jelice, je l' ti žao, Bojovića što je pao, Bojovića i ostalih na Kraljevu što su pali, to se pevalo u zapadnoj Srbiji", kaže istoričar Venceslav Glišić i seća se da je njegov teča Dragoljub Laušević te 41. poginuo u Kraljevu kao član Kotleničkog četničkog odreda. 

"Ja ne znam kako se tu zatekao, da bude komandant Kotleničkog četničkog odreda, posle je tetka primala invalidninu, on se računao kao pali borac, dok je trajala saradnja četnika i partizana, ti su se svi računali kao antifašistički borci", kaže Glišić.

Napadi na Nemce pojačavali su teror nad stanovništvom. U oktobru 41. došlo je do masovnog streljanja radnika koji su bili zatvoreni u hali železničke radionice. O nekoliko hiljada ubijenih kasnije se govorilo i na suđenju u Nirnbergu. Oktobar 41. ostaće najveća kolektivna trauma u istoriji ovog grada.

"Streljanje talaca u Kraljevu i Kragujevcu uticalo je na Dražu da on prekine određene akcije protiv okupatora, da ne strada srpski narod, dok vrhovni štab nije štedeo ni taoce, ni borce, ni srpsko stanovništvo, Draža je tu bio osetljiv, i onda je krenuo u obračun sa partizanima. E sada na suđenju se uglavnom tvrdilo ko je prvi počeo – jedni su tvrdili da su prvo počeli partizani, a partizani su tvrdili da je rat počeo napadom na Užice prvog novembra", smatra Venceslav Glišić.

Jedna zemlja, a dva gospodara

"Jedna zemlja, a dva gospodara neprihvatljiva je formula i za svet mnogo staloženijeg temperamenta", zapisao je u svojim Sećanjima iz rata Zvonimir Vučković. Krajem oktobra na sastanku u Brajićima, Tito i Draža razgovaraju o formiranju zajedničkog operativnog štaba, zajedničke akcije, ali se nisu složili kako bi trebalo da izgleda vlast na slobodnom području. U slobodnim krajevima dolazi do čarki četnika i partizana.

U filmu Crvena zemlja iz 1975. godine opisani su događaji iz oktobra 1941. godine, protiv Nemaca se odlučno bore partizani, a četnici se povlače. Jedan četnik, koga u filmu glumi Burduš, želi da se bori, ali otkriva izdaju lokalnog četničkog komandanta.

"Pa drugačije je to bilo", kaže istoričar Miloš Timotijević, "polovinu snaga partizani su povukli već polovinom oktobra, čitav Dragačevski bataljon i Ljubićku četu, odveli su ih u Užice gde su ih spremali za sukob sa četnicima, partizanima i Josipu Brozu je bilo jasno da sledi druga faza revolucije, a to je obračun sa četnicima, konačno, to su šabloni iz Oktobarske revolucije. I tu nije ništa neobično, neobično je što četnici to nisu videli na vreme", kaže istoričar Miloš Timotijević.

U filmu je prikazano stradanje naroda u oktobru, ali i sam početak rata dve vojske protiv Nemaca. U jednom delu filma dvojica braće se dele, jedan odlazi u četnike, drugi u partizane.

"Poverenje je sve više slabilo, a jedan konkretan primer ovde na Kraljevu kad je udario brat na brata, kad je na primer Tihomir Tika Kolarević, on je rodom iz Grdice, komandir Treće prekomoravske čete partizanske, napao je svog rođenog brata Milomira Kolarevića, koji je bio u odredu Kolteničkom. Danas Tika Kolarević ima ulicu u Grdici, a brat se ne pominje, umesto da imamo ulicu Braće Kolarevića, imamo samo ulicu Tike Kolarevića", kaže Dragan Drašković.

Početak građanskog rata i zajednički napad na Kraljevo

Više je tumačenja kada je tačno počeo građanski rat. Ali mnogi istoričari pominju 31. oktobar i četnički napad na Užice. Zanimljivo, tog dana četnici i partizani zajedno napadaju Kraljevo poslednji put. U tenkovima Vermahta, koje su ustanici zarobili u septembru, zajedno ulaze u grad i zbunjuju Nemce.

"Četnički tenk je vozio poručnik Topalović, to je otac Dobrivoja Topalovića i Dobrivoje je to jednom prilikom izjavio – eto, ja nisam popularan jer mi je otac bio četnik", kaže Venceslav Glišić.

Dragan Drašković kaže da 2. novembra sa Ravne gore Radoslavu Đuriću stiže naredba da se njegove jedinice povuku iz Kraljeva, jer se povlače partizani.

"Međutim, major Radoslav Đurić nije izvršio naređenje, bio je u društvu sa Momčilom Radosavljevićem, partizanskim komandantom, čak mu je pokazao to pismo i ovi su brže-bolje javili Vrhovnom štabu. I povlačenje preostalog dela partizanskih snaga je usledilo pre povlačenja četnika", kaže Drašković.

"Kad su se oni povukli, svađa je ovde izbila, i Deroko je ovde u Drakčićima organizovao zajednički sastanak između dela snaga partizanskih i JVuO, u čijem sastavu su bili dobrovoljci koji su se nazivali četnicima. I pošto nije uspelo, dobije nalog Deroko da se dislocira u Ljubić.

Jovan Deroko dobio je zadatak da Čačak napadne sa istog brda sa kojeg je ranije napadao i Tanasko Rajić.

"On je bio jedan od onih ljudi koji nije želeo da napada partizane, čak je svojim vojnicima ovde na brdu Ljubiću govorio da, ako dođe do okršaja, pucaju uvis. Međutim, njegovi protivnici partizani su već tad odlučili da unište četnike, porazili su ovde posadu topovsku koja očigledno nije bila pripremljena za rat, kapetan Jovan Deroko se povukao prema reci Čemernici, to je iza ovog spomenika, sa malom grupom i partizani su ga sledećeg dana, 8. novembra, ubili", podseća istoričar Miloš Timotijević.

Tako je nastao drugi deo pesme "Nad Kraljevom živa vatra seva". Međusobno ubijanje bilo je veliki šok za Čačak, žene u ovom gradu nosile su transparente protiv bratoubilačkog rata.

"Žene su nosile transparente u Čačku, jer u Čačku je bila podeljena vlast, i Draža na suđenju kaže da je greška bila što su imali zajedničku vlast u Čačku i Gornjem Milanovcu, i da su tu izbili prvi sukobi. A kad su izvršili četnici neuspeli napad, kada je poginuo Deroko kao Tanasko Rajić na topu, narod je taj sukob doživeo tragično. Kao što sam i ja doživeo taj napad četnika na Užice i obratno, odgovor partizana napadom na Požegu", priča istoričar Venceslav Glišić.

"Obično se kaže da su četnici pripremali taj građanski rat, međutim, situacija na terenu i postupci njihovih komandanata govore suprotno. Oni su bili nepripremljeni za taj građanski rat. Međutim, posle mesec dana stigao je strašan kontrarevolucionarni odgovor četnika prema partizanima koji karakterišu takođe mnogi zločini, nimalo časni, sve ono što se dešavalo posle znamo, iz memoara, arhivske građe, i to je jedna podela koja se desila pre 80 godina i još živi u srpskom narodu", kaže Miloš Timotijević.

Sastanak u Divcima i priča o kolaboraciji

U socijalističkoj istoriografiji posle rata navodilo se da je ponašanje četnika kod Kraljeva i povlačenje snaga imalo veze sa onim što će se desiti u Divcima između 11. i 13. novembra 1941. U optužnici sa suđenja Mihailoviću navedeno je da je tada započela kolaboracija Draže sa Nemcima. Protiv Draže svedočio je i Radoslav Đurić, u napadu na Kraljevo 41. Dražin major, a od 1944. Titov pukovnik.

"Mihailović je u Divce došao 11. novembra, to je istorijska istina i ponudio je prekid ustanka Nemcima. Međutim, Nemci su zahtevali njegovu predaju, on to nije želeo, to nije bila nikakva tajna, sutradan je na prvoj stranici Novog vremena objavljen transkript razgovora tada pukovnika Mihailovića sa Nemcima i obrazloženje da su Nemci odbili bilo kakve pregovore sa Mihailovićem zato što je učestvovao u ustanku instruiran Londonom i zato što je sarađivao sa komunistima. A već početkom decembra, Nemci i Nedić raspisuju poternicu za Mihailovićem i ucenjuju njegovu glavu. Tako da nema govora da je Mihailović lično učestovao u kolaboraciji, ali njegovi komandanti jesu i to je istorijska istina. Mnogi pod komandom Mihailovića do kraja novembra ili početka decembra, prihvataju komandu generala Nedića i oni učestvuju u kolaboraciji. I oni učestvuju u zločinima prema partizanima i progonima i to nije nimalo časno i to treba osuditi", navodi Miloš Timotijević.

Istoričar Venceslav Glišić danas ima 88 godina. I sve ove događaje o kojima pričamo doživeo je kao devetogodišnjak.

"Ja sam video te događaje kao vrlo zamršene, nisam sebi mogao da objasnim i smatrao sam da je to istorija koja se stvara, i da je složena istorija koju će teško biti izučavati, i teško onom ko je bude kasnije proučavao. A pošto sam ja bio u osnovnoj školi, mislio sam da ja tu istoriju neću izučavati", priča Glišić, jedan od odličnih poznavalaca ovog ratnog perioda.

Zna li kafana ko su dva Dražina momka?

Kada je lider Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović u kafani otpevao pesmu "Nad Kraljevom živa vatra seva", stigli su mu brojni negativni komentari. Slično je bilo i kada su na svadbi ćerke crnogorskog premijera Duška Markovića svirali ovu pesmu. Mogu li Sima Uzelac, koji je poginuo u borbi protiv Nemaca, ili Jovan Deroko, koji je poginuo na početku bratoubilačkog rata, da imaju veze sa onim što bilo posle njih?

"Ta pesma danas u svakom slučaju izaziva nedoumice, zato što ljudi ne znaju istorijsku pozadinu, i ona verovatno razjedinjuje, ali hajde da pričamo o jednoj drugoj pesmi – 'Po šumama i gorama', to je nezvanična partizanska himna, a ona je nastala kao pesma sibirskih strelaca ruske carske vojske u Prvom svetskom ratu, kasnije su je boljševici preuzeli, preoblikovali, i napravili nekoliko verzija za razna svetska tržišta. Danas mi toga nismo svesni i svi oni koji poštuju tu pesmu zapravo ponavljaju stihove iz carske Rusije, a da toga nisu svesni. Tako i danas ljudi koji pevaju pesmu o Kraljevu, Deroku i Simi Uzelcu najverovatnije misle da su veliki srpski patrioti i nacionalisti, a zapravo ta vojska je bila jugoslovenska, po svojoj suštini", smatra Miloš Timotijević.

"Po meni, ti borci koji su ovde dali svoje živote i svi oni koji su se opredelili za borbu protiv okupatora su parktično naši Termopilci, naše Leonide, ljudi koji su ostali verni i datim zakletvama, i oni su ostali verni i kralju i otadžbini, i zakonu i Bogu", navodi Dragan Drašković.

Hroničar Kraljeva Milan Matijević kaže da te podele kao narod još nismo uspeli da izlečimo. "Ipak se polarizujemo i delimo, ali ta pesma spominje tog nesretnog Simu Uzelca, koji je bio izbeglica, koji je došao da se bori sa srpsku stvar, ne bih mogao da optužujem ni jedne ni druge, svako je stvarao svoje pesme za svoje potrebe, ima masa partizanskih pesama, i neko želi da se dokazuje i kroz obnavljanje tih svojih pesama", navodi Matijević.

Na pitanje koje pesme radije peva, odgovara: "Ja sam slušao i jedne i druge, nisam neki pevač, iako je u mojoj generaciji bio dobar pevač, Predrag Živković Tozovac, koji je takođe ratno siroče jer mu je otac streljan upravo 1941. ovde u Kraljevu."

Na jednom kraljevačkom trgu 1964. postavljen je spomenik "Prvom partizanskom tenku". Bila je to asocijacija na 1941, ali to nije bio Vermahtov tenk kojim su četnici i partizani zajedno ušli u Kraljevo, niti su četnici tada pominjani. Tenk je uklonjen 2008. godine.

U socijalističkoj Jugoslaviji 7. oktobar obeležavao se kao Dan artiljerije, u znak sećanja na početak napada na Kraljevo. Ali nije spominjan artiljerijljski kapetan. Jovan Deroko sahranjen je u januaru 1942. godine na Ljubiću, pored spomenika Tanasku Rajiću. Međutim, nakon 1945, njegovi posmrtni ostaci su izvađeni i odneti na nepoznato mesto. Ne zna se ni gde je sahranjen Sima Uzelac.

Jovan Deroko i Jovan Bojović danas u Kraljevu imaju ulice. I možda je ova priča mikroslika celog društva i kako ono vidi deo istorije koja nas i danas deli. Uglavnom, pesma "Dva Dražina momka" i dalje se peva. Mnogi je pevaju i bez znanja šta se to u desilo Kraljevu 1941.