Milica i Milan ustaju u pola osam i sa ocem idu u šumu, pomažu mu da vuče drva. I tako, svakog jutra, čak i kad zaveju snegovi.

Nije im teško, roditeljima pomažu u svemu – hrane stoku, vode volove, a potom odlaze u školu. Žao im je, kažu, što se kasno vraćaju sa časova, jer bi mogli da pomognu i više.

Zbog toga što im niko od drugara nikada nije došao, Milica i Milan ne slave rođendane. U šali govore da im je vuk prvi komšija a medved najbolji prijatelj.

Osim društva i puta, na planini, kažu, imaju sve – hranu i piće, jer na više od toga nisu se navikli. Ali jesu da budu dobra, vredna i poštena deca.

"Pomažu nam u svakom poslu, i od stoke, doteruju ovce i zatvore ih. Milan sa mnom ide i u šumu, Milica je malo više sa majkom oko kuće", kaže njihov otac Dragić Arsenović i dodaje da je veoma ponosan na decu.

Trošna kuća daleko u brdima, dva vola, 40 ovaca i njih četvoro – bogatstvo su, kažu, koje nema cenu. Jer imaju zdravlje, radost i jedni druge.