Zašto želimo da nam ugrade mikročipove

Radnici Tri skver marketa (TSM) koji dobrovoljno pristanu na potkožnu ugradnju mikročipa imaju momentalni pristup štampačima, kompjuterima, elektronskim kapijama, mini-barovima i, pre svega, registrovanju u sistemu prilikom ulaska u firmu.

Ista kompanija je nedavno izbacila na tržište i mikročip sa Dži-Pi-Es tehnologijom koji prepoznaje glasovne komande, a koji radi na osnovu toplote tela.

Kompanija TSM je, takođe, saopštila da će u godini pred nama testirati beta verziju novog Dži-Pi-Es čipa za praćenje pacijenata koji boluju od demencije, kao i da će od američke Agencije za hranu i lekove tražiti odobrenje za njegov promet.

Iako je većna svetskog stanovništva neupućena u njene pojedinosti, tehnologija ljudskog mikročipovanja napreduje brzinom svetlosti. Kako će izgledati naša budućnost? Da li će ljudsko mikročipovanje biti jedini način da krstarimo gradovima?

Poznato je, na primer, da je Švedska zemlja koja je program elektronskog novca skoro dovela do savršenstva i gde se danas keš sve ređe koristi. To je prva država koja se našla na putu zemalja koje su prihvatile masovno korišćenje ljudskih mikročipova, ujedno i država koja je postala prvo test-područje za razvoj takozvanog mikromarket tržišta.

Šta kaže etika

Međutim, većina sveta čine nedovoljno razvijene ili nerazvijene zemlje, pa se postavlja niz etičkih pitanja u vezi sa ljudskim mikročipovanjem, objašnjava za RTS Kevin Vorvik, ugledni britanski naučnik i inženjer kibernetike, profesor i potpredsednik Istraživačkog centra Univerziteta u Koventriju.

Najznačajnije pitanje je ono koje traži odgovor na to da li će ljudi koji nose mikročipove biti privilegovani? Da li će vredeti više od onih koji na to ne pristanu ili to ne mogu da priušte? Etičke implikacije ljudskog mikročipovanja su brojne: 

"To zavisi da li je mikročipovanje ljudi obavezno, da li to nalaže vlada i ujedno i kontroliše to, jer u tom slučaju pogađa ljudska prava, ili je u pitanju nešto drugo, kada mikročipovanje vodi ka tome da ljudi steknu dodatne sposobnosti. Da li mikročipovi koji su ugrađeni nekim ljudima zbog dodatno stečenih sposobnosti te ljude izdvajaju od drugih ljudi? U tom slučaju, mikročipovani ljudi utiču i pogađaju ljude koji nemaju takve implantate. Etika se, u tom slučaju, odnosi na ljude koji nemaju pristup nekim sposobnostima koje imaju ljudi čije su životne mogućnosti i sposobnosti unapređene. Etička pitanja u vezi sa humanim mikročipovanjem odnose se, dakle, na to da li se to sprovodi po naređenju vlada država ili, ukoliko je to dobrovoljni korak, kako onda takva odluka pojedinaca utiče na druge ljude?"

Koje su prednosti mikročipova

Kevin Vorvik objašnjava da postoje mnoge prednosti sa ugradnjom mikročipova. Oni omogućavaju osnovne funkcije obeležavanja, ističe ovaj međunarodno priznati naučnik, i kao takvi, mogli bi da se koriste kao dodatna mera prilikom kontrole pasoša.

"Na primer, ako nosite takav implantat, sistem može da vas identifikuje, pa tako čak možete i da prođete kontrolu preko reda. Postoje i drugačiji mikročipovi, koji su povezani sa mozgom i centralnim nervnim sistemom. Takvi čipovi mogu ljudima da omoguće dodatne sposobnosti, veštine. Možda da komunicirate na jedan sasvim novi način. To je jako korisno za ljude kojima je takva mogućnost potrebna. Postavlja se pitanje kako bi to mogli da prihvate ljudi koji nemaju mogućnost da tako komuniciraju, tj. na način prema kojem je jedan mozak direktno povezan sa drugim mozgom. Kako će to biti prihvaćeno? Veoma je važno kako će to prihvatiti ostatak društva", dodaje Vorvik.

Najznačajnija funkcija mikročipova ogledaće se u njihovoj mogućnosti da unaprede ljudski život, posebno u onim delovima gde je on veoma krhak. Reč je o pacijentima s trajnim neurološkim oštećenjima. Kevin Vorvik objašnjava kako ljudsko čipovanje može da doprinese boljoj kontroli pojedinih bolesti.

"Čak i sada postoje, na primer, mikročipovi za ljude koji boluju od Parkinsonove bolesti. Njima su mikročipovi ugrađeni duboko u mozak. Ti mikročipovi šalju električnu energiju kroz mozak i na taj način suzbijaju posledice Parkinsonove bolesti. Na taj način, pacijent s Parkinsonovom bolešću na kraju prestane da ima znake Parkinsonove bolesti, a da istovremeno i ne oseti da ima mikročip u sebi", kaže Vorvik.

Prema tome, dodaje, mikročipovi u telu ili u mozgu mogu da pomognu sektoru zdravstvene nege, pa čak i da je reč samo o identifikacionom implantatu.

"Recimo, takav čip može da bude ugrađen osobi koja pati od epilepsije kako bi lako došlo do identifikacije takvog pacijenta u slučaju nužde, kada mu je potrebna terapija. U takvim slučajevima se implantat skenira, i sazna se kakva je terapija hitno potrebna pacijentu. Postoje brojne pogodnosti korišćenja ljudskih mikročipova u oblasti zdravlja i medicine", dodaje Vorvik.

Od dobrovoljnog do obaveznog

Međutim, starije generacije bi mogle da odbace ljudsko mikročipovanje sve dok ono ne postane obavezno, smatraju poznavaoci društvenih prilika. Kako će uopšte teći ta tranzicija, od dobrovoljnog do obaveznog mikročipovanja i obeležavanja? Kako građani uopšte mogu da budu naterani na mikročipovanje? Profesor Vorvik objašnjava da se nauka bavi i tim aspektom etike u vezi sa takozvanim humanim čipovanjem.

"Već postoje ljudi koji na neki način imaju mikročip-implantate u svom telu, koji su namenjeni za terapiju i zdravstvenu negu. Na primer, mnogi ljudi imaju kohlearne implantate za poboljšanje sluha. Tu su i pejsmejkeri za srce, pa onda imate i veštačke kukove. Mnogi ljudi će pristati na mikročipove ukoliko oni povoljno utiču na njihovo zdravlje i ukoliko oni rešavaju određene probleme. Potom, postoje, kao što sam rekao, čipovi za identifikaciju, koji omogućavaju bržu pasošku kontrolu. Povrh svega, postoje mikročipovi koji ljudima daju ekstrasenzorijalne sposobnosti. Takvi mikročipovi, na primer, pomažu da vaš mozak direktno kontroliše tehnologiju putem internet veze. To je neka vrsta supermoći", navodi Vorvik.

Prema njegovim rečima, pre nego što bi mikročipovi postali obavezni, ljudi bi mogli da ih koriste ne samo u terapijske svrhe nego i za opšte poboljšanje života tako što bi čoveku pružili posebne sposobnosti.

"Smatram da, ukoliko bi ljudi morali da budu mikročipovani po nalogu neke vlade i zbog potrebe demografske identifikacije, to bi nas dovelo do mnogih etičkih pitanja. I ja bih se tome usprotivio", ističe profesor.

Lažna nadmoć ili...

Neizbežno je sagledati sve teorije koje se nižu u vezi sa napretkom tehnologije mikročipova, i razvojem veštačke inteligencije, uopšte. U mnogim analizama se postavlja pitanje da li ljudsko mikročipovanje može da doprinese lažnom osećanju potpune nadmoći ili da ga pak uništi?

"Smatram da je takozvana umreženost jako bitna za ljude. To je već jasno, vidimo to kod ljudi koji koriste mobilne telefone. Dok smo u pokretu, mi smo putem telefona povezani na neku mrežu i u vezi sa drugim ljudima. U stalnoj smo umreženosti i povezanosti, pa ljudi i zaborave da su u 'činu' hodanja. Zamislite da se ta umreženost podigne na viši nivo, da ta povezanost postane trajna. Zamislite da vaš mozak direktno povezan sa mrežom, sa internetom. To bi ljudima otvorilo nove i neverovatne mogućnosti. Iako to trenutno zvuči prilično zastrašujuće, mislim da bi ljudi imali ogromne koristi od toga da jednostavno direktno komuniciraju s drugima, tako što su njihovi mozgovi neposredno povezani. To je komunikacija mislima. To je ono što bi mikročip-implantati mogli da pruže ljudima. Zato mislim da će ljudi prihvatiti mikročipovanje, jer im to može omogućiti da steknu dodatne sposobnosti", kaže Vorvik.

Makro i mikroetika imaće pune ruke posla u skorijoj budućnosti, a najviše pažnje u regulisanju i nadzoru tržišta ljudskog mikročipovanja stručnjaci će morati da posvete razvoju i uređenju biomedicine, ali i razmatranju višeslojnog uticaja te industrije na društvo.