Više od tri miliona građana bez kućnog broja

U adresnom registru Srbije, koji vodi Republički geodetski zavod (RGZ), na početku ove godine evidentirano je oko 54.859 ulica. Nakon sprovedenog projekta ažuriranja adresnog registra, utvrđeno je da Srbiji nedostaju podaci o još blizu 66.480 ulica i za svaku od njih su izrađeni elaborati.

Prema podacima MUP-a 3.028.020 građana ima prijavljeno prebivalište u ulicama bez određenog kućnog broja, od čega je 2.676.898 građana prijavljeno na adresama za koje nije određen ni naziv ulice (poznato kao "nema ulice - bb").

Inicijativu za uspostavljanje adresnog registra pokrenula je predsednica Vlade Ana Brnabić, još kao ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Premijerka Brnabić navodi da je ažuriranje adresnog registra veliki korak u pravcu dalje modernizacije državne uprave, digitalizovanja usluga i uvođenja reda u državu.

"Cilj vlade su efikasne i lako dostupne usluge svim građanima Srbije i zbog toga će uskoro svaki stanovnik Srbije imati svoju adresu sa ulicom i brojem. Zaista želim da pohvalim Republički geodetski zavod na sjajno urađeniom poslu", ističe Brnabićeva.

Zaposleni u RGZ su za 10 meseci izradili elaborate ulica za svaki grad i opštinu u Srbiji. 

"Sada nam sledi faza dodele kućnih brojeva svim objektima za koje su utvrđene nove ulice i ovaj posao će RGZ raditi tokom narednih meseci", naveo je direktor RGZ Borko Drašković.

Da bi i ostale sporne adrese bile upisane u registar, neophodno je da im lokalne samouprave dodele naziv. Zbog toga Vlada apeluje na sve jedinice lokalne samouprave da do kraja 2018. godine imenuju sve ulice, jer će u tom slučaju troškove promene ličnih dokumenata za građane i nabavku tablica kućnih brojeva i ulica snositi Vlada.

Vukašin Grozdić iz kabineta predsednice Vlade kaže da postoje lokalne samouprave koje su posle dve meseca sve završile ali i one koje čekaju sa nazivima. 

Nepostojanje centralizovanog adresnog registra u prošlosti je prouzrokovalo mnogo problema. Javne institucije i službe su vodile sopstvene registre adresa i onda bi se podaci o stanovanju građana razlikovali u zavisnosti od institucije ili ustanove.

Na primeru zdravstvenih kartica najbolje se mogao uočiti taj problem, jer da je postojao centralni, proveren i ažuriran adresni registar i da su svi građani imali definisane adrese, sve zdravstvene kartice bile bi poslate poštom.