Kostolac u potrazi za identitetom

"Jugoslavija u malom" - tako su nekad zvali Kostolac, malo rudarsko mesto od 10.000 ljudi u kojem je živelo više od 20 nacija. U vreme socijalističke izgradnje kombinat "Kostolac" bio je lokomotiva razvoja Srbije, kako se tada govorilo, pa je bio i magnet za sve narode i narodnosti. U Kostolcu danas najviše ima Srba i Roma, ali potomci rudara ili inženjera su i kostolački Mađari, Makedonci, Slovenci, Crnogorci, Hrvati...

Mada neki kažu da je Jugoslavija u malom komunistička propaganda, jer nikad ovde nisu živeli baš svi narodi i narodnosti. Danas ih u Kostolcu ima 12-13, ali zanimljivo je da se glavni trg u ovom mestu zove Trg bratstva i jedinstva.

I onda su socijalizam svi prihvatali bez pogovora, ali su neki hteli da zadrže nešto svoje. U vreme socijalističke izgradnje Romi muslimani iz zapadne Makedonije došli su u Kostolac da rade. Kada su se socijalističkom funkcioneru Ilijasu Kurtešiju požalili da nemaju gde da se mole, dobili su zanimljiv odgovor.

"On je upro prstom na dimnjake i rekao je: 'Ovo je vaša džamija, minareti su ovi odžaci ovde koji vas hrane.' Hteo je da kaže - nemojte da pravite probleme nego radite, jer ovde je vaša budućnost", kaže novinar iz Kostolca Miodrag Kuzmanović.

Neki Kostolčani u šali kažu da Tito ovde još nije umro. Osim glavnog trga, sportska hala nosi naziv "25. maj", a tu je i Partizanska ulica. Ipak, čovek koji se najviše trudi da se Titova borba ne zaboravi je Petko Popović, kostolački Jugosloven i bivši rudar. Vlasnik je privatne zbirke muzeja i opšte biblioteke "Tito", koja ima ukupno 1.000 eksponata.

"Od naočara kakve je nosio, tompusa kakve je voleo, do knjiga iz vremena Narodnooslobodilačke borbe", kaže vlasnik i kustos.

Bivši rudar Petko Popović u muzeju čuva i svoj šlem, kopač, unformu i amajliju za sreću - takozvani čuvar rudnika. Kaže da je sve ovo sakupljao punih 50 godina. Danas ima 82 godine i spreman je da muzej pokloni bilo kom gradu, ako bi taj grad nastavio da čuva uspomenu na doživotnog predsednika.

Kostolačko more bez ribe

Kostolački kraj je raj za ribolovce, mada je, kažu, sve manje pravih alasa. Mihalj Miša Rideg je kostolački Mađar i jedan od najpoznatijih ovdašnjih ribara, inače bivši poslovođa površinskog kopa Ćirikovac.

"Naseljen sam iz Banata, došli smo `52. godine ovde sa roditeljima gde sam i dan danas - znači ja se osećam kao pravi Kostolčanin", počinje priču Rideg.

Mihalj je radio kao poslovođa na kopu 42 godine, a ribu profesionalno lovi od 1990. jer mu plata nije bila dovoljna. Njegov otac je bio ribar, njegova majka je bila ribar - porodična alaska tradicija duga 100 godina. Najveći ulov je, kaže, som od 63,5 kilograma pre desetak godina. Ipak, to je bilo nekad, ribe u Dunavu danas je sve manje, kaže Mihalj. A u to smo se uverili i sami, kad je izvukao praznu mrežu.

"Ne baca se mlađ da se poribi Dunav, mislim da je to razlog", kaže Mihalj i dodaje da u Dunavu umesto ribe često nalazi mrtve životinje, šporete, televizore...

Dozvole za ribarenje su skupe, porezi veliki, a sve je više onih koji love strujom. Zato je Mihalj doneo odluku da se više ne bavi ovim poslom, čime se prekida tradicija duga jedan vek.

Svet u malom

Za sintagmu Jugoslavija u malom, zaslužni su isključivo Termoelektrana i kopovi "Kostolac". Mnogi danas, kada kažu Kostolac, misle samo na ovo Privredno društvo.

Kostolac je od skoro postao i svet u malom. Kinezi ovde rade na revitalizaciji bloka B1. Ima ih oko 450, od običnih radnika do inženjera. Žive u barakama pored elektrane. Ali još Kineza se tek očekuje jer će graditi novi blok B3, koji bi trebalo da bude izgrađen do 2019. godine. Kinezi već uveliko uče srpski, a i Kostolčani pomalo uče kineski.

"Mi smo u obavezi da sve kineske proizvode prevodimo na domaće standarde, tako da se po prvi put ovde susrećemo sa činjenicom da moramo da se malo bavimo i time. Mada ne verujem da ćemo baš imati vremena da savladamo sam kineski jezik, ali njihovu tehonolgiju, standardizaciju, normative, moramo da upoznamo", kaže direktor Privrednog društva "TE-KO Kostolac" Dragan Jovanović.

Ipak jedan broj Kostolčana se boji da u kineskoj investiciji za njih neće biti mesta. I da će sve poslove raditi Kinezi. Ipak, direktor "TE-KO Kostolac" kaže da takva bojazan ne treba blanko da postoji.

"Da bismo rešili to pitanje potrebno je da damo što povoljnije ponude, jer i kineski partneri se rukovode komercijalnim uslovima, tako da ako domaće firme budu povoljne, kineski partner nema nijedan razlog da ih ne angažuje na ovim poslovima", ističe Dragan Jovanović.

Prava ili iskrivljena slika Kostolca

Zbog termoelektrane i kopova Kostolčani su u srpskom vrhu po platama. Neki bi rekli da je ovde idealno mesto za život. Ipak, oni koji tamo ne rade kažu da je to iskrivljena slika Kostolca.

Tako kažu i članovi udruženja građana "Buđenje". Ovi mladi Kostolčani traže da ljudi iz ove opštine imaju prioritet pri zapošljavanju u odnosu na druge.

"Želimo da dovedemo stepen svesti Kostolčana do tog nivoa da shvate da smo mi ovde ugroženi po ekološkim standardima, koji nisu u skladu sa evropskim i da zbog toga imamo određeno pravo da zahtevamo promenu zakonske regulative prilikom konkurisanja na poslove unutar Kostolca", kaže Jovana Milošević iz Udruženja građana "Buđenje".

"Buđenje" je nastalo iz protesta mladih Kostolčana koji su već dva meseca na ulici. U međuvremenu preraslo je u društveni pokret, koji želi da promeni svest sugrađana. Ako nema para, kažu, ne mora baš sve u gradu da bude sivo. Žele i da ukažu na probleme mladih Kostolčana.

"Kulturni sadržaj Kostolca se ne razvija godinama, mi ovde čak nemamo ni infrastrukturu koja može da omogući da mladi imaju svoje šetalište, svoju pešačku zonu. Nemamo redovan pozorišni reportoar, ne postoji bioskopski repertoar, ne postoji knjižara recimo - ovde živi 15.000 ljudi, ali ne postoji mesto gde možete kupiti knjigu", kaže predsednik Udruženja Milan Ceković.

Kad je reč o onome što izlazi iz dimnjaka termoelektrane, Kostolčani ne udišu ništa lošiji vazduh od Beograđana. Međutim, problem je što posle sagorevanja uglja ostaje pepeo koji vetar raznosi i stvara pepeljaste oluje.

Direktor Privrednog društva "Kostolac" kaže da se pepelišta pokrivaju zemljom čime se problem polako rešava. Obećava da će ovaj ekološki problem uskoro biti potpuno rešen.

"Sada već pouzdano može da se kaže tokom sledeće ili u zadnjem ili predzadnjem kvartalu sledeće godine to bi moralo da se reši. Tada više neće biti razvejavanja i ugrožavanja okolnih naselja", kaže Dragan Jovanović.

Pravo Kostolčana na nezavisnost

Još jedna muka muči Kostolčane. Kostolac ekonomski hrani čitav grad Požarevac, u čijem sastavu se nalazi. Zahvaljujući Kostolcu, Požarevac je i dobio status grada, jer je tako prešao magičnu cifru od 100.000 stanovnika.

Ipak, nije malo Kostolčana koji traže nezavisnost svoje opštine. U šali kažu: "Kad može Krim, može i Kostolac". Dodaju da bi rezultat bio isti kao na Krimu.

"Ja mislim da bi to bilo više nego devedesete kada je raspisan referendum i 93,7 Kostolčana se izjasnilo 'za'", kaže Miodrag Kuzmanović.

Međutim, rezultat tog referenduma nije prihvaćen, a energija iz 90-ih je pomalo splasnula. Kostolčani danas zato samo traže veći deo kolača od Požarevca.

"Budžet Požarevca prošle godine je bio tri milijarde i 270 miliona dinara, a gradskoj opštini Kostolac dolazi oko 350 miliona, koja je to procena? Ta priča je završena o samostalnoj opštini, jer Požarevac je postao grad zahvaljujući tome što je uzeo ovaj deo. Samo da se taj budžetski kolač ravnopravno podeli", kaže novinar iz Kostolca.

Partizan ispred Rudara

Kada kažete sport u Kostolcu, obično pomislite na neki od Rudara. Međutim, jedan od najpopularnijih klubova ovde je Partizan, a jedan od najpopularnijih sportova je gimnastika. I to zahvaljujući profesoru Dušanu Maroviću, kostolačkom Crnogorcu, tačnije Srbinu iz Crne Gore.

Zbog njega pola grada ima pravilnu kičmu i savršenu motoriku. Nekad je trenirao roditelje, sad oni na gimnastiku dovode svoju decu. Tu leži i odgovor na pitanje otkud to da je baš gimnastika najpopularnija u Kostolcu.

Profesor Marović ispravlja loše posledice sedenja za kompjuterom, treninzi traju po tri sata, a klub Partizan je u vrhu domaćeg prvenstva. I ne samo to, uspešan je i van Srbije.

Marović kaže da bez međunarodnih takmičenja nema ni gimnastike, jer samo tako znate koliko vredite.

Na pitanje kako nalaze pare da bi otišli na ta takmičanja, odgovara - teško. 

"To je muka Isusova, ne znam kako da objasnim - prevoz ubija, moliš roditelje da plate gorivo. Jedan roditelj je kupio auto sa sedam sedišta da bi mogao da nas vozi na međunarodna takmičenja", kaže Dušan Marović.

"Imamo nešto malo budžetskih sredstava, 700.000 od kojih pokušavamo da kadrovski pokrijemo rad u sali. To nam ide vrlo teško, sa tim sredstvima ne možemo da ispoštujemo ni domaća takmičenja", ističe Marović.

Ima li kulture van Viminacijuma

Kad je reč o kulturi, glavno pitanje je zašto nijedan turista koji dođe u Viminacijum, najveću turističku atrakciju, ne produži do Kostolca. Tek nedavno otvoren je Centar za kulturu Kostolca, koji za sada ima jednog zaposlenog - direktora. Kaže da se uveliko pregovara sa ljudima koji vode Viminacijum.

"Ali mi sami moramo da naše kulturne sadržaje ovde van Viminacijuma pripremimo, da ljudi imaju zašto da kad idu u Viminacijum svrate i u Kostolac. To ide jedno sa drugim, nije dovoljno razgovarati i uspostaviti saradnju, ako ti ovde nemaš šta da pružiš", kaže Marko Jelčić, direktor Centra za kulturu Kostolac.

A potencijala ima. To je recimo bogata istorija rudarstva. Sa ovog mesta 1870. godine Đorđe Vajfert krenuo je u industrijalizaciju zemlje. A na ovom mestu trebalo bi da bude sagrađen moderni muzej rudarstva - sa jamama koje su nekad ovde postojale i rudarskom opremom koja se koristila.

Na brdu iznad grada je i Todića crkva u kojoj se nalaze dela Uroša Predića. Tu si i manifestacije - "Kostolačko kulturno leto", kostolačka "Gitarijada" i amaterski pozorišni festival "Viminacium Lumen Meum".

"Mi praktično tek tragamo i pokušavamo da stvorimo taj kulturni identitet našeg grada. Da jednostavno sva amaterska udruženja koja postoje duži niz godina udenemo u tu priču", kaže Jelčić.

Banat u Kostolcu

U Kostolcu se nalazi i autentična Vojvodina, selo Ostrovo. Jedino meštani ovog sela nisu postali deo Kostolca zbog termoelektrane, nego zato što je tako htela istorija.

Nekad je selo bilo deo Austrougarske, a Nemci su, kažu meštani, `43. povezali selo sa Kostolcem i od ostrva napravili poluostrvo. Danas je Ostrovo Banat u Braničevskom okrugu. Ovde se još od malih nogu uče banatski običaji i banatske igre.

Porez plaćamo Požarevcu, a Bogu se molimo u Vršcu, u šali kažu meštani jer je selo eparhijski ostalo u Banatu. Zanimljiva je i priča o seoskoj crkvi. U dvorištu je 80-tih godina izgrađen travnjak u obliku petokrake, meštani kažu da bi se pomirili komunisti i vernici.

Međutim, ono po čemu je ovo selo odskora čuveno je "Ostrovački bećarac", manifestacija koja se održava u drugoj polovini jula, kada je u selu najživlje.

Za sedam dana, koliko traje seoski festival, spremaju se riblja čorba, bećar paprikaš, štrudle... Organizuje se takmičenje u igranju banatskih igara, a kruna festivala je pevanje bećaraca. Gost je bio čak i Zvonko Bogdan.

Kažu da se bećarac baš i nije primio u Kostolcu. Mada ima vremena, jer Kostolčani još tragaju za identitetom. Kad bi dublje zagrebali, ko zna šta bi sve pronašli u ovoj Jugoslaviji u malom.