Čitaj mi!

Austrija, zemlja dobrovoljnih davalaca organa?

Posle ORF-ovog dokumentarca o presađivanju organa emitovanog prošlog jula, autor filma Zoran Dobrić je temu proširio u knjigu. Naslov obe forme "Ein Stück Leben" je igra reči i smisla – živeti još malo, još "komadić", "poklon" za život, "komad" života kao komad torte na tanjiru. Dobrićeva knjiga "Komad života" je upravo predstavljena na promociji u Beču.

Pravni okvir koji reguliše presađivanje ljudskih organa varira od države do države, ali u svakoj je praćen istim etičkim pitanjima. Šta se sme? Da li medicina sme sve što je tehnički postalo moguće? Pod kojim uslovima neko postaje davalac organa? Da li je presađeni organ deo života u smrti, ili naprotiv komad smrti u životu?

I pitanje svih pitanja: Kad je davalac mrtav – kad stane srce, kad nastupi moždana smrt, ili možda postoje još neki stadijumi posle, ovog trenutka van dometa moderne medicine?
 
U Dobrićevom dokumentarcu, kao i sad u detaljistički proširenoj knjizi, autor je razgovarao sa nizom medicinara, etičara, teologa i psihologa, sa pravnicima i naučnicima, sa ljudima kojima su tuđi organi spasili život, kao i sa porodicama onih koji su organe dali – ili od kojih su uzeti.
 

Fokus leži na Austriji, ali budući da niz intervjuisanih dolazi iz Nemačke i Holandije, knjiga je narasla do uporedne studije koja sučeljava pravne okvire i etičke dileme u čitavom evropskom prostoru.

Promocija je počela za publiku "šokantnim" otkrićem da je Austrija "zemlja dobrovoljnih davalaca organa". Zakon iz 2012. o presađivanju organa svakog Austrijanca tretira kao potencijalnog davaoca. I ne samo njih, svakog turistu ili putnika namernika koji se nađe na tlu Austrije.

"Ako Japanac padne na aerodromu i u bolnici u Beču mu dijagnostički tim atestira moždanu smrt – on je davalac. Njegova porodica nema nikakve pravne mogućnosti da to spreči", rečeno je na predstavljanju knjige.

"Šok" nije u tajni takvog pravnog regulativa, već u niskoj javnoj svesti o njemu. U Zakonu nema ničeg sakrivenog, on je donet u regularnoj, redovnoj proceduri i svakom je dostupan, ali njegove odredbe ostaju ispod javnog radara, ne dopiru do javne svesti. Nije tajna, ali ni opšte znanje.

Austrijanci imaju mogućnost da za života sastave izjavu kojom zabranjuju da im se u slučaju moždane smrti uzimaju organi, ali je procedura vrlo komplikovana i zahteva nekoliko birokratskih i administrativnih instanci potvrde.

Nemačka ima drugačiju praksu, tamo je neophodna dozvola porodice za uzimanje organa iz tela osobe ugaslih moždanih talasa. Austrijsko rešenje omogućava bolnicama da brže reaguju sa tanke linije koja razdvaja život i smrt. Nemačko rešenje više poštuje smrt, austrijsko prednost daje životu.

Dobrić ne pledira za promenu nacionalnog zakona, već za praksu informativnog prosvećenja ljudi. Da shvate da je svako od njih, i bez pitanja, dobrovoljni davalac organa, ne bi li time dobili vremena da se jasne svesti odluče o uslovima vlastite fizičke smrti – hoće li ona ostati samo privatna smrt, ili postati deo tuđeg života.

Zoran Dobrić je rođen u Smederevu 1960. Od 1991. radi za ORF u dokumentarnoj redakciji, gde se bavi religioznim, humanitarnim, medicinskim i pravnim temama, kao i temama novije istorije. Za profesionalni angažman i specifičku kombinaciju saosećanja i tvrdog istraživačkog novinarstva dobio je najviše austrijske nagrade.

Javnosti u Srbiji je njegov rad postao dostupan preko filma "Dve austrijske sudbine", gde je suprotstavio živote humanitarke Diane Budisavljević i masovnog ubice Franca Bemea.