Čitaj mi!

Makedonija, hronologija jednog rata

Punih šest meseci 2001. godine, Makedonija je s manje ili više uspeha balansirala na ivici građanskog rata. Ubijeno je oko 200, a na različite načine raseljeno oko 200.000 ljudi. Borbe su vođene oko Tetova, Kumanova i na obodima Skoplja. Sukobi su okončani Ohridskim sporazumom, koji i 20 godina kasnije predstavlja osnovu stabilnosti države koja se sada zove Severna Makedonija.

Pognuti starac potpuno je mirno slagao jaja na kartone spuštene na izubijanu dasku pod senkom drveta tik uz trošnu kuću na koju je naslonio tezgu. Očevici tvrde da su jajca na obroncima Šare, u Tetovu, koštala 160 denara kada je pustom ulicom, podižući oblak prašine, prohujao sveže ofarbani transporter makedonske policije.

Prelako oklopljeni "hermelin", par stotina metara niz drum, izbušen je u zasedi albanskih pobunjenika. Posle serije rafala stanovnici do pre nekoliko trenutaka uspavanog sokaka su u panici, na rukama, ili na brzinu sklepanim nosilima u avlije doneli krvave makedonske policajce.

Odgovornost za pucnjavu preuzela je Oslobodilačka nacionalna armija, čija se komanda nalazila u planinskom selu Šipkovica, nekoliko kilometara uzbrdo od centra Tetova. Tog dana, u poljsku bolnicu na obroncima Šare doveden je u teškom stanju i prvi ranjeni pripadnik Oslobodilačke nacionalne armije.

Poučena svežim slikama razaranja širom dojučerašnje Jugoslavije, iz grada je brže-bolje, pobegla većina stanovnika, a u Tetovo su pohrlili, prvo novinari, a ubrzo zatim i sveže snage makedonske vojske.

Rat u Makedoniji je počeo.

Makedonci i Albanci 14. mart 2001. godine pamte kao početak ozbiljnih sukoba, iako su pucnjave između naoružanih grupica i snaga bezbednosti počele par meseci ranije u zabačenim gudurama Šar-planine i Skopske Crne gore. Albanski pobunjenici, ponovo sa oznakama "UČK" prišivenim na rukave, što je ovaj put značilo Oslobodilačka nacionalna armija, ubili su u tim obračunima nekoliko makedonskih policajaca i nakratko oteli par novinara.

U poslednjem pokušaju da Makedoniju sa nizbrdice koja je vodila u haos rata usmere u kakvom drugačijem pravcu, desetak hiljada ljudi okupilo se, svega dan pred otvaranje tetovskog fronta, u centru Skoplja na antiratnom skupu koji su sazvali do tada neprikosnoveni lider makedonskih Albanaca, Arben Džaferi, i njegova Demokratska partija Albanaca.

Pozive na razum, međutim, svaki čas nadglasavalo je klicanje Oslobodilačkoj vojsci Kosova, što je, suštinski, bio signal da Džaferijev uticaj polako klizi ka šumovitim obroncima Šare i ljudima bliskim do tada relativno anonimnom Aliju Ahmetiju.

Ali Ahmeti, od gubitnika do političara

Svega godinu ranije, Ahmetijeva fotografija ilustrovala je tekst na naslovnoj strani prištinskog dnevnika Koha nazvan "Gubitnici u redovima OVK", pošto je po okončanju rata na Kosovu jedini od osnivača ove formacije ostao bez ratnog plena. Njegova "Sedma operativna zona" sve do 2001. godine nije bila aktivirana.

Pomalo zaboravljen, Ahmeti je šansu za povratak u centar političkih zbivanja dobio posle potpisivanja sporazuma o razgraničenju između Makedonije i tadašnje SR Jugoslavije, što je prilično razbesnelo komandante OVK na Kosovu i u Makedoniji, koji su Skoplje i Beograd upozorili da gledaju svoja posla ili se suoče sa posledicama.

Vlasti u Skoplju, pre svega predsednik Boris Trajkovski i premijer Ljupčo Georgijevski, koji su kraj rata na Kosovu dočekali uljuljkani obećanjima o munjevitom prijemu u NATO, najednom su se našli u složenoj situaciji pa im se fokus sa atlantskih integracija hitro prebacio na istinsku borbu za opstanak države. Nadu da će čitavo zamešateljstvo proteći bez krvoprolića davala im je činjenica da su netom primljeni u Partnerstvo za mir, kao i da je na Kosovu već bilo više od 40.000 vojnika NATO.

Oružanoj krizi prethodio je i ne preterano mudar potez Skoplja, koje je na inicijativu Vasila Tupurkovskog, 1998. godine, priznalo Tajvan, što je razbesnelo Kinu, koja je odmah uzvratila vetom na produženje misije Ujedinjenih nacija raspoređene 1995. godine, kako bi se sprečilo širenje balkanskog sindroma na ionako krhku Makedoniju. U belo ofarbani oklopni transporteri UNPREDEP-a su, uporedo sa ulaskom Kfora na Kosovo, iščezli sa makedonske granice, a od milijardu dolara obećanih tajvanskih investicija, nikla je samo žicom ograđena livada nadomak Skoplja.

Nekoliko meseci kasnije, Nemci, koji će se uskoro naći na meti ozbiljnih kritika zbog činjenice da su preko Šar-planine prilično nesmetano prolazili karavani natovareni oružjem, prvi su upozorili da su na makedonskom delu planine viđene grupe naoružanih i uniformisanih ljudi, koji daleko od nezainteresovanih makedonskih graničara patroliraju gudurama.

Nemačka upozorenja pratio je i niz nikada do kraja razjašnjenih incidenata između vojnika Kfora i nepoznatih grupica, čiji su im pripadnici iz zabave, ili kako bi ih uplašili, iz snajperskih pušaka pucali u pancire. Svi ovakvi incidenti dogodili su se u brdima oko Prizrena.

Kako je vreme prolazilo, sve češće su izbijale čarke između grupa naoružanih Albanaca i makedonskih vojnika i policajaca, koji su u takvim sukobima, po pravilu, izvlačili deblji kraj.

Scenografija za početak sukoba u Makedoniji je, na taj način, u priličnoj meri postavljena, iako nije bilo sasvim jasno kakav su cilj zacrtali lideri albanskih pobunjenika. Prvobitno, lokalni komandanti nove albanske formacije su najavljivali ujedinjenje sa Kosovom, ali su njihove ambicije ubrzo svedene na amnestiju, dvojezičnost i ljudska prava, što je sve uključeno u sporazum kojim su na koncu okončani sukobi.

Nedugo zatim, u zapadnu Makedoniju prekomandovani su nekadašnji oficiri JNA i OVK, poput Gzima Ostrenija, koji je tokom sukoba na Kosovu bio glavni vojni savetnik Ramuša Haradinaja. Njegov brat Daut se zbog mešanja u makedonske stvari i 20 godina posle okončanja sukoba nalazi na američkoj crnoj listi na koju ga je, svojevremeno, upisao mlađi Džordž Buš. Na tom spisku više od 15 godina nalazio se i Ali Ahmeti.

Istovremeno sa sukobima u Tetovu, naoružane grupe su kontrolisale nekoliko obronaka Skopske Crne gore nadomak Kumanova i Aračinovo, čisto albansko selo koje se naslanjalo na Skoplje.

Evakuacija iz Aračinova

ONA se utvrdila u selu, odakle je lokalni komandant na svakojake načine pretio vlastima ukoliko se usude da napadnu njegove saborce kod Tetova. Od desetina tek mobilisanih makedonskih vojnika delila ih je barikada nasred puta i utrina koja je razdvajala položaje sukobljenih strana. Uz šikaru koja je okruživala livadu bile su razbacane školjke mecima izbušenih automobila.

Zapadni posmatrači su položaje "Komandanta Hodže" smatrali neosvojivim, ali su se opservacije pokazale odokativnim, pošto su sukobi okončani posle nekoliko naleta helikoptera i krajnje kontroverzne evakuacije pripadnika ONA iz toga sela.

Sudbinu fronta u Aračinovu zapečatio je dogovor albanskih lidera, političkih i vojnih, koji su se uz ozbiljan pritisak Zapada u Prizrenu složili da je mirno rešenje jedini način za rešavanje sukoba, što je pokrenulo užurbanu diplomatsku aktivnost, pa su krajem juna to selo neprestano pohodile delegacije OEBS-a, evropski posmatrači i specijalni predstavnik NATO-a Piter Fejt.

Albanski lideri su insistirali da po njihovom povlačenju u Aračinovo ne ulaze makedonske snage bezbednosti, te da se pripadnici ONA rasporede po okolnim selima sa svim oružjem i opremom. Na kraju, Hodžine snage su brže-bolje evakuisane autobusima, a zapadne diplomate tvrde da brojni emisari uopšte nisu bili zainteresovani za albanske borce, već 17 stranih instruktora, koji su ih u to vreme obučavali.

Istovremeno, povremene pucnjave u Tetovu prerasle su u pravi rat, pri čemu su albanski pobunjenici, njih oko 130, zauzeli položaje oko turskog utvrđenja Kale, sa kojeg se pružao savršen pogled na centar grada. S vremena na vreme, par pripadnika ONA bi, skriveni iza zidina kule, ili nagorelih ruševina tek uništene kuće, zapucali po Makedoncima, koji bi im, bez preteranog entuzijazma, odgovorili.

Pucnjava je odmah rasterala međunarodne posmatrače, koji su se iz strateški savršeno postavljenih kafana u centru grada, brzo evakuisali na rezervne položaje, nekoliko stotina metara niz ulicu, odakle su iz blindiranih džipova, dvogledima, pratili razvoj događaja. Njihov oprez nije bio bezrazložan, jer su sredinom jula na minu naletela i poginula trojica evropskih posmatrača.

Nedugo po strateškom povlačenju posmatrača, Tetovo su napustili i pripadnici Bundesvera, čiji je deo logistike za misiju na Kosovu bio smešten u tetovskoj kasarni. Nemci su se iz grada povukli pošto se jedan od njihovih vojnika posekao na srču nastalu pošto su se od detonacija polomila stakla na kasarni.

Tetovski Monte Kasino

Zastrašujuće su zvučale salve koje je, činilo se napamet, ispaljivala makedonska artiljerija iz haubica i raketnih bacača daleko iznad vidljivih položaja pripadnika ONA, označujući početak velike ofanzive, smišljene kako bi se albanski pobunjenici oterali što dalje od grada.

U gradu je, hitno, uveden policijski čas, što je praktično značilo da je policija mogla da uhapsi bilo koga ko se posle šest po podne našao na ulici. Blokada je postavljena na ulazu u grad, ali se u Tetovo moglo u bilo kojem trenutku, kroz prašnjavi put koji je vodio kroz šiblje ni 200 metara od policijskog kontrolnog punkta.

Vojni posmatrači, koji su tursku Kulu poredili sa Monte Kasinom, brzo su ostali bez sagovornika, pošto se posle svega nekoliko sati istinskih borbi, na zidinama pojavila makedonska zastava. Istini za volju, Nemci koji su raznoraznim napravama pratili kretanje pobunjenika, od početka sukoba u Tetovu tvrdili su da njihov broj na položajima oko grada nije prelazio 25 boraca.

Albanci bi povremeno raspalili niz brdo, u nedostatku boljih meta, mahom nišaneći zid na kraju slepog sokaka. Poneki metak prozviždao bi i glavnim gradskim trgom, što je brojne novinare, koje je posebno inspirisao pogled na front, naučilo pameti pa su se brzo sklonili u okolne ulice. Noću, na nasumični rafal s planine, odgovarano je i jednako efikasnim pucnjima iz pištolja.

Borbe su se vodile i na prilazima selu Selcu, koje je nekoliko dana bilo centar sukoba policije i pripadnika ONA, sve dok pucnjava, najednom, nije utihnula. Poslednji rafali u tom selu označili su kraj vojnog dela makedonske krize, koja je u nekim trenucima dopirala i do tetovskih ulica.

Akcija stadion

Najbliže ozbiljnim gradskim borbama, Tetovo je dospelo posle pucnjave kod stadiona lokalnog Fudbalskog kluba Teteks, drugoligaša u vreme stare Jugoslavije.

Policijski punkt, opremljen sovjetskim mitraljezom kalibra 12,7 milimetara i još jednim puškomitraljezom, bio je pedantno zaštićen vrećama peska ispred kojih je bila gomila čaura ispaljene municije, kada su iz metalik-sivog "marutija" istrčala dvojica putnika, otvorili gepek i zamahnuli granatom ka policiji. Usledio je stravičan rafal koji je trajao desetak sekundi, posle čega su oko izbušenog automobila ležala dvojice Albanaca.

Jedan prištinski dnevnik je sliku događaja "modifikovao" tako što je namesto bombe "fotošopirao" mobilni telefon, ali ta medijska finta nije imala preterano značajan uticaj na razvoj događaja, pre svega jer se policijski punkt nalazio na redovnoj trasi koju su svakodnevno pohodili ratni fotografi, pa je snimaka ovog događaja bilo sijaset.

Par godina ranije na Kosovu, sahrane Albanaca stradalih u sukobima sa policijom predstavljale su odličnu priliku za promociju lokalnih komandanata, što je često rezultiralo žešćim sukobima i širenjem pobune. U tetovskom kraju, međutim, to nije bio slučaj jer se na sahrani ubijenih u pucnjavi kod stadiona nije pojavio ni jedan od komandanata ONA.

Tokom sukoba u Makedoniji odigrana je i jedna od najnapetijih utakmica u istoriji sporta na Balkanu. Fudbaleri makedonskog Vardara i albanske Sloge, najvećih konkurenata za osvajanje titule prvaka, istrčali su na teren oko kojeg su bili parkirani oklopni transporteri. Iako je najavljivan ozbiljan sukob navijača, što je početak utakmice pomerilo 24 časa, utakmica je protekla bez incidenata, mahom jer nikome zdravog razuma nije ni na pamet palo da priđe stadionu. Sloga je utakmicu dobila rezultatom 2:0.

Zapadni posmatrači su kratak dah albanske pobune objašnjavali slabom logistikom i izostankom podrške međunarodne zajednice. Iako je u Makedoniji i posle rata ostalo pregršt oružja, složena logistička operacija bila je teško izvodiva i zbog činjenice da je Kfor predavao makedonskim vlastima obaveštajne podatke i iz vazduha snimljene fotografije kretanja i položaja pripadnika ONA. Amerikanci su u jednom selu na Kosovu uhapsili uniformisanog Albanca, a Nemci su na obroncima Šar-planine vatrom iz snajpera i minobacača plašili vodiče švercerskih karavana, koji su se, neretko, vrećali put Kosova. Iz Prizrena su u Tetovo prebačena i četiri teška tenka "leopard", čiji su nišanski uređaji služili za praćenje kretanja albanskih pobunjenika.

Ukrajinska veza

Potpuno gole Ukrajinke panično su jurcale hodnicima lokalnog hotela "Makedonija", kada su se iznad grada, iznenada, pojavile do tada nepoznate letelice. Par polovnih jurišnih helikoptera Mi-24, uz ozbiljnu buku, preleteo je centar Tetova i raspalio po obroncima Šar-planine, čime je počeo vazdušni rat u Makedoniji.

Helikopteri su iz Ukrajine stigli sredinom marta, kada je slabo opremljena makedonska vojska, odnosno ostaci nekadašnje JNA u malo bugarskijim uniformama, dobila prva ozbiljna pojačanja. Nikada se nije saznalo kakvog je efekta, osim psihološkog, imao njihov napad na pripadnike ONA, ali drugi Ukrajinci umalo nisu stradali u akciji njihovih pilota, kada su jurišni helikopteri greškom napali ukrajinsko-poljsku patrolu koja je jurila švercere oružja na Kosovu.

Jedini gubitak makedonskog ratnog vazduhoplovstva bio je udes transportnog helikoptera Mil Mi-17 čiji se rotor zapetljao u dalekovod kod zimskog centra Popova šapka.

Letelice su iz Ukrajine stigle posle obećanja tadašnjeg ministra finansija da Skoplje ima dve milijarde maraka rezervi za vanredne situacije, pa su osim helikoptera, stigla i dva jurišna aviona "suhoj" Su-25, kojima su, kao i helikopterima, upravljali Ukrajinci. U prvoj akciji, "suhoji" su preleteli Aračinovo da bi nekoliko dana kasnije nasumice izbacili bombe na skopsko selu Radušu, koje su kontrolisali pripadnici ONA. "Suhoji" su, posle rata, godinama trunuli na stajanci vojnog dela skopskog aerodroma Petrovec.

Iako su šefovi ONA tvrdili da na raspolaganju imaju silne "stingere" i "strele" na makedonske avione i helikoptere, tokom sukoba nije ispaljena nijedna. Tek nekoliko helikoptera lakše je oštećeno vatrom iz automatskog oružja.

Žrtve makedonskog rata

Računa se da je tokom sukoba 2001. godine u Makedoniji stradalo oko 200 ljudi, dok je u jednom trenutku procena o broju raseljenih dostigla 200.000. Taj se broj mahom odnosio na Tetovo, Kumanovo i delove Skoplja, koji su se, za svaki slučaj, etnički homogenizovali.

Stvaran broj mrtvih ispostavilo se godinama kasnije, nemoguće je otkriti. Zvanično, stradala su 72 makedonska vojnika i policajca, dok je broj žrtava na albanskoj strani bila misterija kojom su se u jednom trenutku ozbiljno bavile zapadne obaveštajne službe, posebno u kopovima u kojima su vlasti bivše Jugoslavije tražile uranijum, ali i oko grobalja u okolini Prizrena.

Godinama posle sukoba, na spisku nestalih nalazila su se imena desetak Makedonaca, Albanaca i Bugara. Makedonska policija tvrdila je da je tokom sukoba stradalo deset civila – Makedonaca.

Zbog smrti deset albanskih civila u selu Ljubotenu kod Skoplja, Haški sud osudio je tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova i rovinjskog kafedžiju Ljubu Boškovskog i telohranitelja Johana Tarčulovskog na zatvorske kazne. "Slučaj Ljuboten" jedini je događaj koji je taj tribunal procesuirao, mada su Makedonci u nekoliko navrata tražili da tim Karle del Ponte načini optužnicu u otmici šest radnika firme "Mavrovka".

Sukobi u Makedoniji okončani su potpisivanjem Ohridskog sporazuma, koji je nadživeo sijaset vlada i nekoliko ozbiljnih oružanih kriza, koje su od 2001. godine potresale tu državu.

Dvadeset godina posle sukoba, Makedonija je posle komplikovanih pregovora sa Grcima, postala Severna, zapad je ispunio tek deo obećanja datih još tokom rata na Kosovu, a jajca u toj državi koštaju 95 denara. Ali Ahmeti je, u sklopu američke politike prema kojoj deo problema neizostavno mora da postane i faktor rešenja, u narednih 20 godina bio deo svih koalicionih vlada u Makedoniji, ali su njegovo ime Amerikanci još petnaestak godina, sve do administracije Donalda Trampa, držali na "crnoj listi".

broj komentara 1 pošalji komentar
(utorak, 30. mar 2021, 15:59) - Фридо [neregistrovani]

Нажалост, непотпун и мало саркастичан чланак по мом мишљењу

Кренуо сам да читам чланак и добио дојам да је аутор врло темељно кренуо да даје генезу проблема и објашњава просечном читаоцу суштину проблема. У одређеном тренутку сам се изгубио у повременим суптилним шалама и саркастичним коментарима. Ко год и шта год да зна о овом рату, а да не помене бар Вејце, Карпалак, Брвеницу, Мавровске раднике, случај у Љуботену, по мом мишљењу припремио је непотпун и нажалост тенденциозан текст којим се претендира да се просечан читалац забави, да се релативизује озбиљност тог сукоба и направи нека паралела, са, је'л, нажалост озбиљнијим и крвавијим ратовима на нашим тужним просторима бивше државе. Свако добро и надам се да сам бар додао тему за размишљање.