Hoće li umetnost umeti da plače kao što smo se mi smejali nad njom

Ulrike Lunaček je surovo i nesmiljeno naterala na ostavku vlastita partija Zelenih. To je prvo što upada u oči u scenskom okviru u kome je prošlog petka pročitala kratko saopštenje za javnost, odbila da odgovara na pitanja novinara, okrenula se i otišla.

Ona je ponižena, strahovito jer javno, toliko je razumela metodu vladinog i parlamentarnog tima stranke Zelenih.

U četvrtak je prekinuta dok je u video-konferenciji razgovarala sa pokrajinskim sekretarima za kulturu i hitno pozvana na partijske konsultacije. Nakon njih je otkazala sve intervjue, onaj sa nedeljnikom Profil samo 56 minuta pre termina, što je redakcija promptno objavila na svim mrežama, sa dodatkom da "takvu neprofesionalnost još nikad nisu doživeli".

Presing je krenuo početkom protekle sedmice, kad je kabaretista Lukas Rešetarić objavio video pun besa protiv "Crne Lune Lunaček". Pozvan da taj video komentariše za Dnevnik nacionalne televizije ORF, Rešetarić je sve ponovio i još dodao.

Jedno od nepisanih pravila austrijske politike glasi: pusti kabaretiste da nas ismevaju kako hoće, zabrini se kad postanu ozbiljni. Slično je nekad govorio i knez Miloš o narodu. 

Rešetarić, legenda nacionalne kabaretske scene, simpatizer i glasač Zelenih, postao je ozbiljan. Sat za personalne promene na vrhu je otkucao minut posle dvanaest.

Nije samo Rešetarić simpatizer Zelenih. Dobra većina kulturne i umetničke scene Beča pripada izbornom telu Zelenih. Umetnici su partijska baza Zelenih. U samo nekoliko dana, vrh Zelenih je doneo odluku o demisiji Lunačekove, a kako je demisija obavljena sa zakašnjenjem, poprimila je oblik brutalne javne demontaže jedne osobe. Da su je dalje branili, bio bi to autodafe Zelenih.

Kancelar Sebastijan Kurc se "elegantno ogradio" (ORF) od svega, tako što je rekao da je to stvar koalicionog partnera, i da ga ne zanima kako Zeleni postupaju sa svojim kadrovima. Na novinarsko pitanje da li prihvata ostavku Lunačekove, kancelar je odgovorio sa "naravno da prihvatam". Prevedeno... ali treba li tu prevod uopšte šta je zaista rekao?

Kako se Ulrike Lunaček, nekad zvezda evropskih Zelenih, našla kao objekat u postupku simbolične egzekucije političarke štetne po javni imidž i izbornu klijentelu stranke? Ko je kriv? Pa ona sama, komentariše se od juče u austrijskim medijima. Naravno kriv je i vicekancelar Kogler, koji je na tu funkciju doveo nekoga ko se nikad nije bavio kulturom, osim kao konzument.

Kriva je i epidemija kovida 19, koja je sekretarki vezala ruke i za ono malo znanja koje je posedovala. Krive su klimatske promene. Krivo je pomračenje Meseca. Kriv je i kancelar, jer je dopustio da se sektor kulture vodi po volonterskom principu, ko hoće nek ga nosi.

Ali, pre svih, kriva je sama Ulrike Lunaček, koja je austrijske kulturnjake i umetnike tretirala kao pastvu opšte prakse dok im je s visine svoje državne plate od 16.000 evra (nešto oko 14 x 9.000 neto), slala poruke strpljen–spasen.

Kad će se otvoriti kulturne institucije, kad muzeji, kad pozorišta, kad velike i male galerije, kad koncertne sale, hoće li biti letnjih festivala? Na sva ta pitanja odozdo, Lunačekova je odgovarala odozgo sa "ne znam". Kad je uopšte odgovarala.

U petak, samo dva sata nakon njene ostavke, vicekacelar Kogler i ministar zdravstva Anšober (obojica Zeleni) objavili su red vožnje u popuštanju restriktivnih epidemioloških mera u oblasti kulture.

Od 29. maja dopuštaju se manifestacije sa 100 okupljenih, od 1. jula sa 250 (uključujući i bioskope), od 1. avgusta do 500, čak i 1.000, ako organizator sačini poseban bezbednosni plan. Letnji festival u Salcburgu je dopušten, onaj u Bregencu nije.

Sad odjednom sve može kad je Lunačekova otišla. Naravno da to ne odgovara istini, ali je dokaz koliko je Zelenima svejedno što to tako izgleda.

Nacionalni pogon kulture

Austrija je jedna od bogatijih evropskih zemalja, ali njeni umetnici uglavnom nisu. Ako se zanemare pojedini slučajevi internacionalnog prodora, oni u proseku dele sudbinu umetnika svuda u svetu, što znači da su potplaćeni, a nekad ni to, da su zavisni od sezone, od kratkih ugovora, od državnih stipendija, od privatnog mecenata, od mame i tate.

U svom "videu besa" Rešetarić je rekao da on i njegove kolege razmišljaju da nastupaju u firmama za građevinsku i baštensku opremu. Vi to sad mislite kao vic, pitao ga je novinar ORF-a.

Rešetarić: "Pa to je sad već ozbiljan plan. Kad vidimo koliko se ljudi tamo gura, mislimo da odemo i nešto izvedemo, možda neko i baci neku paru. Naravno da ćemo biti iza stakla, da nekog ne zarazimo."

Austrijski sektor umetnosti je ogroman pogon. Država (federacija + 9 federalnih jedinica) godišnje izdvaja iz budžeta do tri milijarde evra za te namene, oko 0,7 odsto bruto nacionalnog proizvoda. Najviše dotacija odlazi na "dalje usavršavanje", to jest istraživačku delatnost velikih kulturnih institucija i na stipendije, skoro jedna trećina.

Druga su pozorišta, opere i koncertne scene sa jednom petinom, nakon toga muzeji sa oko 15 odsto.

Od 32.500 firmi iz oblasti kulture i umetnosti, u više od 90 odsto slučajeva se radi o malim jedinicama ispod 10 zaposlenih, ili, pošto govorimo o umetnosti, o pridruženim, honorarnim, prolaznim, "umetnicima u gostima" i slično. Nije sve u Austriji Državna opera, Burg i Albertina, ima i boranije.

Čitav taj sektor sa svoje strane unosi u bruto nacionalni proizvod do šest milijardi evra, ili u procentima do tri odsto nove vrednosti (2015. čak 3,1 odsto).

Kulturnjaci, dakle, duplo više vraćaju u nacionalni proizvod nego što iz njega uzimaju; više doprinose nego što koštaju. S tim da su sredstva iz budžeta samo jedan deo, onaj koji im pomaže da drže glavu iznad vode, planiraju zahtevnije projekte, dok u svemu ostalom važi tržišni princip.

Umetnost dolazi od bogova i muza, ali kad se već jednom spusti na zemlju, onda je na prodaju. 

Vicekancelar Kogler je u takav ogromni pogon doveo Ulrike Lunaček kao osobu koja pojma nema o njegovom funkcionisanju, koja ne zna da razgovara sa umetnicima kao "ponosnom, elokventnom, glasnom branšom, besnom kad joj se prodaje izvežbani manirizam EU" (ORF o ostavci Lunačekove).

Nakon toga je sudbina u taj ogromni pogon uvela koronavirus, totalno zatvorila čitavu branšu i preko noći je pretvorila u pauperizovanu masu.

Kulturnjački put Ulrike Lunaček je, u stvari, bio zatvoren i pre nego što je počeo. Da nije bilo epidemije, branša bi je podnosila neko vreme, jer je nacionalni kulturni pogon do te mere automatizovan, da nema sekretara ili ministra koji može da ga uništi na kratki rok.

Teoretski, svako može da bude državni administrator kulture, ali ako ne smeta, ako pokaže izvesno strahopoštovanje prema umetničkom pozivu, ljubazno razgovara sa umetnicima kad ga pozovu na izložbu koju ne razume i – ako obezbedi finansije.

U filmu "Zaljubljeni Šekspir" (1998) šef glumačke trupe Ned Alen (igra ga Ben Aflek) pita bogatog trgovca-mecenu koji mu se ubacio na probu, "A ko si sad ti?" Netalentovani u trenutku shvati da njegov status u tom miljeu ne znači ama baš ništa i zbunjeno odgovara "I am... money". "Dobro onda", kaže Alen, "možeš da ostaneš, dokle god ne smetaš."

Lunačekova protekla četiri meseca nije bila ni čovek struke, ni novac, ni prijatelj umetničkih krugova, ni empata pauperizovane branše, a korona se pobrinula da ne bude ni običan administrator.

Ona je bila i ostala specijalista za gej prava i za samostalnost Kosova. Prvo iskreno i iz ubeđenja, kad je takav stav nešto koštao. Drugo kad je nije koštalo ništa, a donosilo joj nešto, kad se uklapalo u niz političkih evropskih korektnosti, a bilo jednostavno za sumiranje pod postkolonijalni angažman za slobodarski, demokratski, ugnjeteni albanski narod na Kosovu.

Molim da me se ne razume pogrešno. Za gej prava sam svojevremeno išla na ulice i tražila da prestane diskriminacija prema njima. Više ne, jer im ta vrsta političkog aktivizma više nije potrebna, barem u civilizovanim zemljama gde živimo. Situacija se do te mere promenila da nekad pomislim kako sada nas hetero treba izjednačiti u pravima, toliko smo svi skupa bili uspešni! Za Kosovo nisam išla na ulice, više sam se, kao rođena Prištevka, nervirala kod kuće.

Upravo zbog toga sam sposobna da prepoznam razliku između odgovorne politike i strastvenog aktivizma. Sažeto i sumirano, sad pod jednu politički nekorektnu metaforu, Ulrike Lunaček se čitav radni vek borila za prava Indijanaca, to jest prava ugroženih manjina, i tu razvila "izvežbani manirizam EU" efikasan u krugu istomišljenika. Obe linije, i gej politiku i Kosovo je vodila na isti način, netolerantno, zaneseno, euforično, upravo tako, kao politička aktivistkinja.

Kad je radila nešto teže, vodila Zelene na izbore (2017), vodila umetnost u doba korone, tešila rasplakane i besne umetnike, doživela je zvučni neuspeh. U mehanizmu partijskog samoodržanja, njeni dojučerašnji stranački prijatelji su je žrtvovali na otvorenoj sceni.

Dajmo šanse lutkama

Već je prvi intervju Ulrike Lunaček u januaru ove godine podigao temperaturu. Kad je izjavila da "Handke nije zaslužio Nobelovu nagradu zbog političkih stavova", narušila je ovdašnji široki državni, kulturni i umetnički konsenzus da je "nobel" za Handkea u celini dobra stvar za Austriju, neplaćena državna reklama. U istom dahu je rekla da ni Bob Dilan nije zaslužio "nobela", zato što je dosadan.

Svima je postalo jasno da se kod nove sekretarke za kulturu javlja stari maniristički aktivizam, da ono što je njoj dobro dobija prednost nad onim što je za Austriju dobro; da privatna osoba pobeđuje javnu osobu.

A onda je došla korona i drastično ogolela nekompetentnost Lunačekove za tu funkciju. 

Dok je podnosila ostavku žalila se da joj "nije data šansa" da pokaže šta može. To nije istina, ovo je u stvari bila njena druga šansa na domaćoj političkoj sceni.

Osim toga, zašto bi Lukas Rešetarić i njegove kolege, koje ovih dana sanjaju da ih puste u Baumaks da izvedu nekoliko skečeva iza pleksiglasa, "davali šansu" državnoj sekretarki koja na njihovo troškovno mesto "tip umetnosti: kabare" mesečno prima 16.000 evra bruto četrnaest puta na godinu?

Kako bi rekao Meša (Miki Manojlović) u "Ocu na službenom putu", ko koga voli u ovoj ludnici!

Jednog trenutka dok se odozgo i digitalno obraćala umetnicima kao nepunoletnim i zavisnim osobama, poručila im je da "budu kreativni". Ne smeš da otvoriš pozorište, da pozoveš na koncert, da organizuješ džez festival, da dozvoliš probu na sceni? Budi kreativan! 

Ako pet ljudi bude sedelo u jednom redu, onda će pristojne karte kod Martina Kušeja u Burgu koštati petsto evra, a kod Bogdana Roščića u Operi najmanje hiljadu. Ko će onda da nam dođe? Snađi se, budi kreativan!

Tu se negde umetničko biračko telo Zelenih, "zelena šikarija" kako ih zovu slobodari, diglo protiv Koglera i njegovog tima.

Povodom kreativnosti, juče je upravo stigao dobar primer kako obezbediti rad, a osigurati distancu od dva metra među ljudima. Primer nije iz umetnosti, ali je blizu, iz turizma i gastronomije.

Klub-kafić "Klajnod Prunkštik" (Kleinod Prunkstück) na bečkom Lugeku ispod Katedrale, vratio se u posao prošlog petka sa jednom novinom. Stolovi nisu čupani iz poda da bi se postigla "fizička distanca" među gostima, već su za neke od stolova posađene lutke iz izloga.

Lutke su vrlo kvalitetne izrade, obučene u dizajnersku odeću, tako da izgledaju vrlo elegantno kao nepomični čuvari distanciranog društva, dokaz da estetika postkoronarnog društva već dobija forme. Minimal art, clean-chic i sekularne misterije su prvo što pada na pamet.

Uporedite slike – ko je tu živ, ko je lutka?