Marija Terezija: Carica bez krune, reformator bez volje

Kao prošle godine sa izložbama povodom stote godišnjice smrti njenog prapraunuka Franje Josifa, postavke koje organizuje kulturni megapogon dvorca Šenbrun poseduju lakšu turističku notu, ona koju je pripremila Nacionalna biblioteka akademsku.

Šenbrun je istorijsku građu o liku i delu nadvojvotkinje podelio na četiri lokacije.

U dvorcima Hof i Nidervajden (Marhfeld, Donja Austrija) predstavljeni su koncepti "Saveznici i neprijatelji" i "Modernizacija i reforme".

U Vagenburgu, imperijalnoj "garaži" u sklopu dvorca Šenbrun, pokazuje se izložba "Moć i uživanje", a u Muzeju dvorskog nameštaja, modernom zdanju podignutom u bečkom šoping-kvartu Marijahilf, inscenirana je epizoda "Porodica i zaostavština".

Zajedno sa naslovom "Marija Terezija, najmoćnija žena Habzburga", za izložbu u Nacionalnoj biblioteci, čini se da je pokriveno sve - ozbiljno i zaigrano, istorijsko i mitsko, doživljeno i odsanjano.

Žena, majka, drugarica carica...

Svi prikazani aspekti poseduju jednu dominantu, a to je rodni diskurs Marije Terezije kao imperijalne vladarke kasnog baroka.

Njen pol je za organizatore izložbi koliko medijski blagoslov, toliko i kategorijalna smetnja.

Nikome na primer ne bi palo na pamet da prošlogodinje izložbe o Franji Josifu svodi na zajednički imenitelj "muškarac", kao što se ove godine izložbe o njegovoj praprabaki, bez direktne namere kustosa, svode na zajednički imenitelj "žena".

Čak ni savremenici nisu propuštali priliku da naprave pokoji vic o iks-hromozomu na prestolu. "Konačno Habzburzi imaju jedno pravo muško, i taj je žena!", izjavio je Fridrih II Pruski (1712-1786), najveći neprijatelj Marije Terezije.

Austrijsko-pruski ratovi za nasleđe na imperijalnom tronu nemačko-rimskog carstva, labave državno-pravne tvorevine (962-1806) koja se pozivala na legitimitet antičkog Rima, ispričani su na izložbi u dvorcu Hof.

Svejedno, ta izjava Fridriha Pruskog, "starog Franca", kako su ga podanici zvali od milja, našla se na zidu u Muzeju nameštaja, kao rokoko grafit iznad brojnog potomstva Marije Terezije i njenog muža, formalno cara, neformalno "papučića", Franca Stefana Lotarinškog (1708-1765).

Već onog trenutka kada je 1740. stupila na vlast kao mama troje dece, ženskost Marije Terezije je posedovala formativnu političku moć, makar u negativnom smislu.

Prusi i Francuzi su odbili da priznaju ženu na habzburškom prestolu i poveli su seriju ratova protiv carevine.

Ratovi za zajedničko "rimsko" nasleđe okončani su tek austrijskim porazom i kompromisom po kojem Marija Terezija nikad nije službeno postala carica, već je najpre car postao njen suprug Franc I, i posle njegove smrti sin Josif II.

Svejedno, ko god bio formalno na vlasti, vladala je ona: suprug-car je bio nezainteresovan za državne poslove, sin-car se bojao mame.

Pri tome, nazvati je rokoko-feministkinjom bio bi težak prestup. Ona je bila ponizna katolička vladarka, koja je katoličkim podanicima bila stroga majka, drugima hladna maćeha.

U devetnaest godina braka, Marija Terezija je rodila šesnaestoro dece, što dopušta zdravorazumsku računicu da je sve vreme ili bila trudna, ili dojila, ili radila na sledećm detetu, te da je u ratne poraze išla u retkim slobodnim trenucima, kao na livadu na svež vazduh!

Na početku je stajala njena ženstvenost, na kraju njena ženskost.

Prvo je bila mlada zgodna princeza zoljinog struka, na kraju mama, matrona, austrijska simbolička "mutti", onako kao što se danas, istina sve ređe, za Angelu Merkel može čuti da je "nemačka majka".

Marija T. u carstvu muških prioriteta

Drugi zajednički kvalitet svih spomenutih izložbi je njihovo poniranje u austrijsku dušu.

U tom smislu sve poseduju intimniji ambijentalni ugođaj od onih koje su prošle godine pratile carevanje Franje Josifa.

Intimnost se ne odnosi na činjenicu da je Marija Terezija bila žena, a žene kao, po nekom pogrešno shvaćenom opštem mišljenju, vladaju intimno i dobrodušno - već na korene nastanka austrijskog nacionalnog identiteta.

Nadvojvotkinja-carica je bila vladar apsolutizma. Trudila se da zadrži neprosvetljeni, ali dobro uređeni funkcionalni apsolutizam, dok je njen sin Josif protiv njene volje uvodio prosvetljeni.

Osamnaesti vek je vek delatnog prosvetiteljstva, onoliko koliko i vek nastanka nacija.

Na početku 18. veka stajalo je uvođenje obaveznog školovanja, na njegovom kraju Francuska revolucija kao startni pucanj za formiranje evropskih nacija.

Marija Terezija je na neki način finansirala i jedno i drugo - iz državne kase je gradila i opremala škole za sve, dok je ćerku Mariju Antoanetu (1755-1793) poslala u Pariz, gde je pala kao krvavi porez na evropsku svetlu budućnost.

Na šenbrunskim izložbama o Franji Josifu vladala je atmosfera "dovde nas je doveo!", na onima za Mariju Tereziju "odavde je počelo". Sa njim se u austrijsku istoriju uselila neopozivost, sa njom je ušla šansa.

Intimitet izložbi o Mariji Tereziji potiče iz pitanja koje austrijski nacionalni duh postavlja sam sebi: "Da li je moglo drugačije?".

Da je nadvojvotkinja i po biološkom a ne samo društvenom polu bila muško, da je pobedila Fridriha, da je sačuvala teritorije, da li bi bilo drugačije? Ili da nije bila takav religiozni bigot, da je u političke reforme ulazila po volji a ne kad nema kud, da svoje brojne narode nije tretirala, kako je govorio hrvatski biskup Josip Juraj Štrosmajer, "kao čopor vlastite nevaspitane dečurlije"?

Marija Terezija i Srbi

Ili, šta bi bilo da je bila bolja prema Srbima?

Za Srbe je istorijski momenat dolaska Marije Terezije na vlast (1740) bio dramatičan i tragičan, iz više razloga.

Posle kratke austrijske vladavine uz ograničenu srpsku autonomiju (Požarevački mir 1718), Osmansko carstvo se, porazom Rusa i Austrijanaca (Beogradski mir 1739), u krvi i odmazdi vratilo u Srbiju.

Koliko su Srbi uživali u austrijskoj upravi je jedna stvar. Činjenica je da nije bilo mnogo bolje ni drugim narodima nemačko-rimske imperije - Hrvatima, Česima, Slovacima, Slovencima, ili, ako pogledamo veru, a ona je u tom vremenu bila definicijska kategorija, nije bilo bolje ni Jevrejima niti protestantima.

Ono što je bitnije jeste da su Srbi 1739. drugi put ispali iz evropske zajednice naroda, ponovo izgubili šansu da se kroz rat i mir, ucenu, trgovanje i kompromis, sve autohtone kulturne vrednosti Evrope - vrate u hrišćansku političku istoriju kontinenta.

Opet su ostali s druge strane, a da se ni prvi put nisu navikli.

Između hrišćanske i turske Evrope ležala je Vojna krajina.

Marija Terezija je nastavila da koristi vojne usluge krajišnika.

Njena imperijalna armija je imala (Mihael Hohedlinger u propratnom katalogu za šenbrunske izložbe) četvrt miliona vojnika, od toga su najmanje jednu petinu činili Srbi i Hrvati iz Krajine.

Promene koje je uvela ticale su se finansija. Ekonomski manifest ona je prepisala od Engleza - teritorije pod njihovom upravom morale su biti samodovoljne, morale su izdržavati same sebe.

Bilo je gotovo sa slovenskom "Spartom"; krajišinici, uglavnom Srbi, postali su pauperi.

Hrvati su generalno bili trpeljiviji prema za njih negativnim posledicama (mađarizacija, radikalna provincijalizacija), bolje su se prilagođavali novom vremenu.

A kako i zašto Srbi uglavnom nisu, dobro govori prvi deo "Seoba" Miloša Crnjanskog.

Otpor Marije Terezije prema pravoslavnim podanicima na njenoj teritoriji takođe treba postaviti u pravu perspektivu.

Ona nije imala problem sa Srbima već naprosto nije podnosila nikoga osim katolika.

Religiozni bigotizam je bio sastavni deo habzburške "pietas Austriaca".

"Ne poznajem goru kugu od jevrejske nacije", pisala je o Jevrejima i sistematski ih proterivala iz carstva (Solveig Rumpf Dorner u pratećem katalogu za izložbu u Nacionalnoj biblioteci).

Svake godine se u Beču - 1752, '53, '54... '64 - radio cenzus da se proveri koliko je Jevreja preživelo zabrane, proganjanja i šikaniranja. Još 452? Steži!

Nije bila ništa blaža ni prema hrišćanima protestantske denominacije (iako joj je mama bila protestantkinja!).

Kidala je porodice, konfiskovala imanja, prisilno ih selila na rubove carstva, odvojeno, nepoznate s nepoznatima, tako da se više nikad ne sastave.

Mit o dobroj mami i pedagoškom šamaru

Reći da sve izložbe o Mariji Tereziji pokazuju dozu nacionalne intimnosti, znači tvrditi da Austrijanci preispituju istorijske efekte njene vladavine u emotivnoj ekskluzivnosti.

Ona je vladala za njih, s njima i preko njih. Svi ostali narodi, čak i Mađari pre 1867, bili su samo statisti te mnogoljudne imperije.

Emotivna ekskluzivnost ne znači i emotivni popust. Marija Terezija je još za života postala mit, a on je s vremenom samo dobijao na dimenzijama (Verner Telesko u katalogu za šenbrunske izložbe).

Sa njom je nacija počela da se navikava na kulturu poraza: Najpre je otišla Šlezija, onda je nestala premoć katoličanstva (Josifov Patent o toleraniciji), onda je praunuk Franc II, u strahu od Napoleona, sam, bez rata, demontirao nemačko-rimsku imperiju.

Onda je došao Franjo Josif, koji je izgubio Mađarsku, izgubio Italiju, izguran je iz Nemačkog saveza, započeo je svetski rat, izgubio ga, zajedno sa svim teritorijama osim bečkog pašaluka...

Ako Srbi misle da su kroz istoriju prošli kao gubitnici, neka pogledaju Austrijance, biće im odmah lakše!

Zato "nacionalnoj duši čini dobro" (Telesko) da se povremeno skupi u mitu o dobroj majčinskoj carici.

Sve je o njoj danas mit, melem na nacionalne traume. Posle poraza od Bizmarka, austrijska istoriografija ju je slavila kao integrativnu figuru.

U vreme Austrofašizma slavila se njena "nemačka priroda". U vreme nacionalnog socijalizma, hvalio se njen oprezan majčinski karakter, za razliku od nervoznog avanturizma pruskog "Starog Franca".

Posle 1945. godine preko nje se krenulo u potragu za nekompromitovanim delom nacionalnog identiteta. Istoriografija i društvena analiza iz vremena socijaldemokrata Brune Krajskog stilizovali su je u feminističku ikonu kasnog baroka (Telesko).

Carica ili nadvojvotkinja, niko ne vlada imperijalnom memorijom bolje od Marije Terezije.