Slučaj Vajerkard: Nepostojeće pare i prava krađa

Kula od karata je počela da se ruši telefonskim pozivom novinaru Fajnenšel tajmsa, Denu Mekrumu. Zvao je jedan insajder iz sveta novca Australije.

„Reci, da li te zanima par nemačkih gangstera?"

Naravno da je to novinara zanimalo. Tada, 2014. godine, on je prvi put čuo za nemačku firmu Vajerkard. U Nemačkoj su za nju znali mnogi, ali u to doba niko nije verovao u ono što je novinaru rekao izvor iz Australije: da sa poslovnim računima Vajerkarda nešto nije u redu.

Priča o Vajerkardu počinje krajem devedesetih kad mnogi nemački direktori još ništa nisu znali o internet-trgovini i digitalnim transakcijama. Osnivači, Detlev Hopenrat i Peter Herold, u tome su videli poslovnu priliku i u predgrađu Minhena je stvorena firma za digitalne finansijske usluge.

Hopenrat je bio direktor Vajerkarda. Posao nije krenuo kako su zamislili, iako je investitor Tehnologiholding uložio par miliona maraka.

Dolazi lisica u kokošinjac

Problema je bilo i sa tehnikom pa je doveden "stručnjak", Austrijanac Jan Marsalek. Suđenje bi trebalo da pokaže šta su bile njegove prave namere, tek Marsalek se upustio u korenitu promenu programa i prilične troškove - za koje nije rekao direktoru Hopenratu.

Već 2000. je zato direktor pozvao finansijskog stručnjaka iz revizorske kuće KPMG, a ona je u Vajerkard poslala Markusa Brauna. Kako se pokazalo, to je bilo kao da su lisicu poslali da proveri stanje kokošinjca: Braun je shvatio priliku da napuni džepove.

Odmah je zaboravio na posao u revizorskoj kući i rado je prihvatio poziciju u Vajerkardu, a Hopenrat se povukao u nadzorni odbor. Braun je, zajedno s Marsalekom, krenuo u preuzimanje firme.

Zbog sve većih finansijskih poteškoća, izgledalo je kao spas kad je Braun došao Hopenratu s ponudom ulagača Paula Bauer-Šlihtegrola da investira u Vajerkard. Iako je već onda bilo jasno da nešto smrdi: Bauer-Šlihtegrol je milione zaradio na internetu putem sumnjivih portala sa kockanjem i porno-sadržajima.

Onda je obavljen poslednji potez - poguran je stečaj, kako bi se osnivač kompanije istisnuo iz nje.

"Nemački odgovor na Amazon"

Firma je nakon toga neznatno promenila ime - od 2006. se u originalu umesto Wire card pisalo sastavljeno Wirecard. Na čelu je bio Braun, a ulagač Bauer-Šlihtegrol je došao u nadzorni odbor.

Barem na papiru, posao je krenuo odlično: desetine miliona evra prometa, izlazak na berzu... O Vajerkardu su počeli da pričaju i nemački političari, i to kao o nemačkom odgovoru na Amazon ili Gugl.

Potom je 2007. osnovana azijska podružnica u Singapuru i, prema poslovnim knjigama, izgledalo je da tamo pljušti novac. Vajerkard je u Nemačkoj dogurao do pet hiljada zaposlenih, a direktor Braun se odao luksuzu: bonusi, vile privatni avion.

Kad je Fajnenšel tajms 2014. objavio prvi članak o sumnjivim bilansima Vajerkarda gde se tvrdilo da su poslovni bilansi u Singapuru potpuna fantazija - jedini epilog je bila tužba protiv novina.

Vajerkard je tri godine kasnije čak ušao u "prvu ligu" najvećih nemačkih kompanija, indeks DAX. Kancelarka Angela Merkel se tokom puta u Kinu 2019. založila da se Vajerkardu otvori ogromno kinesko tržište.

Da ipak malo pogledamo?

Tek kada su navode američkih novina počeli da istražuju i mediji u Nemačkoj, naložena je ozbiljnija provera poslovanja ove firme. Tako se razotkrila divovska prevara, a deonice su pale u bezdan - sa 167 evra pre članka u Fajnenšel tajmsu gotovo na nulu.

U optužnici koju prati 900 registratora dokumenata i materijala, tvrdi se da blizu dve milijarde evra na računima u Aziji nije ni postojalo. Taj novac je bio garant da Vajerkard nudi onlajn-transakcije i da dobija masne investicije.

Nakon bankrota 2020. godine, milijarde evra su nestale bez traga, brojni privatni ulagači iz banke su ostali praznih ruku, a Vajerkarda se konačno dohvatilo i državno tužilaštvo.

 Poternica za Janom Marsalekom

Rezultat je optužnica na 474 stranice čije čitanje počinje ovog četvrtka (8. decembar) pred sudom u Minhenu. Odgovorni su optuženi za „stvaranje kriminalne grupe za prevaru, pronevere, manipulacije na tržištu i u poslovnim knjigama..." Preti im duga robija.

Prvooptuženi Braun (53) uhapšen je nakon što je "nestalo" nekih 1,9 milijardi evra, ali se ušlo u trag tek deliću tog novca. Na optuženičkoj klupi sede i drugi nekadašnji šefovi Vajerkarda, ali ne i Jan Marsalek. Veruje se da je on imao veze u službama, pa je na vreme pobegao od policije. Ne zna se gde je, nagađa se da je u Rusiji, ali tamošnji organi nisu odgovorili na zahtev za izručenje.

Bivši direktor Braun odbija iskaz, te tužilaštvo ima težak posao da dokaže sva nedela. Minhenski sud je već predvideo ročišta za čitavu 2023. godinu i početak 2024.

Jern Leogrande, jedan od bivši h zaposlenih u Vajerkardu, u knjizi „Bad Company" je opisao kakav izbor ima Braun. "Ili će ući u istoriju kao najgluplji predsednik uprave svih vremena, priznajući da nije znao odakle dolazi više od 75 odsto prometa firme. Ili će priznati da je učestvovao u prevari u režiji bande koja se skupila u Vajerkardu."