Čitaj mi!

Bilans užasa i "gnusna izjava“ Jozefa Racingera

Izveštaj o odnosu Nadbiskupije Minhen-Frajzing prema seksualnom zlostavljanju maloletnika od strane sveštenika je "bilans užasa“. A izjava pape Benedikta 16. tragičan je dokument, smatra novinar Dojče velea Kristof Štrak.

Pre nego što je Jozef Racinger u aprilu 2005. postao papa, kritičari su ga zbog njegove strogosti zvali "oklopni kardinal" (pancerkardinal) - onaj koji je i u teologiji i u crkvi odlučno i hladnokrvno čistio i otpuštao. Ubrzo nakon izbora za papu, usledili su izveštaji da je "oklopni" navodno znao i da se nasmeje, da je znao i da bude blag. Svi su bili zaprepašćeni.

A onda je Jozef Racinger dobio još jedan atribut. Jedan od pravnika čija se advokatska kancelarija mesecima bavila seksualnim zlostavljanjem u bivšoj Racingerovoj Nadbiskupiji Minhen-Frajzing, tvrdio je da se taj, danas skoro 95-godišnjak, "ophodio veoma tvrdokorno". Tvrdokorno protiv optužbi da je prikrivao zlostavljanje.

"Bilans užasa"

Otprilike 1.900 stranica koje je sastavila minhenska advokatska kancelarija o odnosu Nadbiskupije Minhen-Frajzing prema seksualnom zlostavljanju zapravo je "bilans užasa". Jedan od advokata to je i doslovno rekao, i ponovio više puta.

Ti debeli tomovi su takođe i dokument crkvene istorije - oni predstavljaju novu dimenziju, novu etapu u rasvetljavanju slučajeva seksualnog zlostavljanja.

Od 1952. na čelu nadbiskupije bilo je šest nadbiskupa. Svi su oni ili već bili kardinali ili su unapređeni na funkciju kardinala. I svih šest, bez izuzetka, samo u različitom broju, krivi su za loše postupanje u slučajevima seksualnog zlostavljanja. Od njih šest, trojica su još u životu.

Od 1977. do 1982. Jozef Racinger bio je na funkciji minhenskog nadbiskupa, koji je kasnije karijeru gradio u Rimu i 2005. čak zaseo na presto Svetog Petra kao papa Benedikt 16. Upravo zbog toga, ovog četvrtka (20.1.) čitav katolički svet kao opčinjen je gledao u pravcu Minhena.

Eksperti su ustanovili da je Racinger, koji je pet godina bi na čelu Nadbiskupije, morao u četiri slučaja da reaguje. A nije. Tako su na primer duhovnici čija su nedela i zlostavljanja obelodanjena i dalje ostajali u svešteničkoj službi.

Sam Racinger dao je izjavu na 82 stranice. On odbacuje "tvrdnje", tvrdi da "nije znao" ili, "ako je bilo važno", onda je to bilo njegovo specifično sećanje. I odlučno je negirao da je prisustvovao sednici na kojoj se govorilo o jednom posebno gadnom slučaju, koji je takođe zataškan. Ali, veštaci su podneli verodostojne dokaze koji potvrđuju da Racinger jeste bio na toj sednici.

Crkva sama ne može da radi na rasvetljavanju

Racingerova pisana izjava je gnusna, a taj dokument je istovremeno dokument. Izgubite volju da dalje čitate kada taj fantastični teolog objašnjava da bi za crkveni postupak kao preduslov bio potreban "dovršen zločin u cilju pobuđivanja polnog zadovoljstva". Imajte na umu - radi se o maloletnicima!

Tako u pogledu ove studije ostaju četiri tačke:

1. Veoma je važno što su se advokati u više navrata veoma eksplicitno osvrtali na važnost žrtava koje su doživele seksualno zlostavljanje i što su im se zahvalili za njihovu hrabrost i otvorenost. Takve kvalitete nisu pak pripisali nijednom pripadniku crkvenog klera. I u pravu su kada zahtevaju da se formira kancelarija ombudsmana koji bi zastupao interese žrtava. To je primeren odnos prema žrtvama i to je zadatak koji crkveni ljudi teško mogu da ispune.

2. Važno je da se obrati pažnja na župe (parohije) i crkve u kojima su sveštenici, koji su seksualno zlostavljali maloletnike bili u službi. Zajednice, prijateljstva i porodice već su se zavadile zbog sumnji i razočaranja. I tu važi sledeće: crkva se ogrešila u svojoj bazi.

3. Crkva po svemu sudeći ne može sama da radi na rasvetljavanju slučajeva - državno pravosuđe mora odlučnije da interveniše. To ne pokazuje samo hladna Racingerova izjava. Dva dana uoči objavljivanja minhenskog izveštaja, u Kelnu, takođe jednom od žarišta crkvenog zataškavanja i zavaravanja, pred sudom je prvi put stajao jedan nadbiskup. Kao svedok u procesu protiv jednog sveštenika koji je navodno počinio krivična dela. Velikodostojnik, hamburški nadbiskup Štefan Hese, morao je pred sudijom da odgovara kratko i precizno. I prema rečima onih koji su tamo bili - krotko. To pokazuje da bi državni tužioci ili sudije trebalo da se poduhvate rastvetljavanja - između ostalog i zbog toga da žrtve više ne moraju bilo šta da imaju sa počiniocima ili organizacijama koje su počinile krivična dela.

I na kraju, pod 4: Ova sveštenička i biskupska crkva koja zataškava sopstvenu prljavštinu nije više crkva današnjice. I ako se uopšte može naslutiti neki red u izjavama pape Franje, koje ponekad zvuče čudno, onda je to napor da se održi živom - čežnja za Bogom. A crkva? I ona će se pronaći. Ali, sa zataškavanjem je poslednjih dana gotovo. Hoće li Katolička sveštenička crkva moći s tim da se nosi?