Zločinac u Tokiju bio inspirisan likom Džokera iz serijala o Betmenu

Kjota Hatori, dvadesetčetvorogodišnji napadač koji je u nedelju 31. oktobra povredio 17 ljudi u tokijskoj železnici, bio je inspirisan likom Džokera (Šaljivdžije) iz serijala o Betmenu.

On je na dan kada su održavani izbori za Donji dom japanskog parlamenta sečivom dužine trideset centimetara i gasnim insekticidom napao nevine putnike na liniji Kejo, a potom i zapalio vagon koristeći ulje za upaljače, zbog čega su povređeni uglavnom pretrpeli ubode i posekotine, te oštećenja disajnih puteva usled dima i vrelog vazduha.

U teškom stanju nalaze se tri osobe, među kojima i sedamdesetdvogodišnji muškarac koji je ranjen dugim kuhinjskim nožem u grudi.

Počinilac, poreklom iz grada Fukoka sa ostrva Kjušu, je prilikom ispitivanja priznao policiji da je želeo da pobije što više ljudi, te da je u prestonicu došao upravo s tom namerom, jer mu se ona zbog velikog broja stanovnika i gustine populacije činila kao logično mesto za izvršenje zločina.

On je takođe izjavio da žali što nije uspeo da nikoga smesta usmrti - on je, naime, priželjkivao da ubistvom nekoliko ljudi zasluži smrtnu kaznu, koja se u Japanu i danas izriče i izvršava, jer je hteo da umre, a nije mogao da digne ruku na sebe. Po sopstvenom svedočenju, na te crne misli naveli su ga neuspeh u poslu i problemi u odnosima s ljudima.

Imitirao fiktivni filmski lik na Noć veštica

Jedan od putnika gradskog voza u kojem je Hatori izvršio napad bio je dovoljno priseban da posle iskakanja kroz prozor voza koji se zaustavio u stanici Kokurjo uključi kameru mobilnog telefona i snimi počinioca kako, nakon izvršenja zločina, sedi prekrštenih nogu i zamišljeno puši.

Hatori je bio ekstravagantno obučen u upadljivu svetlo zelenu košulju i ljubičasto odelo sa prslukom, što je on kasnije opisao kao uticaj ekscentričnog, surovog lika Džokera (Šaljivdžije) iz serijala filmova o Betmenu. Važnije od mode je to da se počinilac zločina divio tom imaginarnom liku zbog toga što se on ne ustručava da oduzme ljudski život.

Hatori je policiji, kojoj se mirno predao, objasnio i da je gradski voz izabrao zbog toga što, za razliku od ulice, putnici nemaju kud da pobegnu, i da se u toj ideji rukovodio primerom s početka avgusta, kada je, dan pred zatvaranje Olimpijskih igara, tridesetšestogodišnji Juske Cućima izbo deset osoba u gradskom vozu u Tokiju jer je bio nezadovoljan odnosom žena prema njemu.

Hatori, nezaposleni mladić iz Fukuoke, pre izvršenja zločina nekoliko meseci je živeo po hotelima u gradovima Kobe, Nagoja i samom Tokiju, razmišljajući o načinima na koje bi mogao sprovesti svoju ubilačku nameru. Kuriozitet je da je taj trošak pokrio potrošačkim kreditom, kao i to, da zbog toga što je 31. oktobar, dan izvršenja zločina bio Dan veštica, koji je u Japanu u poslednjih desetak godina prihvaćen kao praznik kada se ne samo deca već i odrasli preoblače u razne, često preteće, kostime, da su neki od putnika na samom početku napada pomislili da je reč o šali.

Pokušaj "samoubistva smrtnom kaznom"

Dok se tri žrtve zločina u bolnici još uvek bore za život, on ovih dana dominira japanskim medijima iz više razloga. Jedan je postojanje dramatičnih snimaka iz samog voza, na kojima se mogu videti putnici koji beže od plamena, zbijaju se u najudaljenijem vagonu i onda, po zaustavljanju voza iskaču kroz poluotvorene prozore jer nisu uspeli da otvore vrata. 

Međutim, ono što zaista brine japansku javnost je povećanje učestalosti nasumičnih napada na nevine građane, zbog čega se sada traži veće prisustvo policije na stanicama, pa i u samim vozovima.

Takođe, razmatraju se tehnički detalji bezbednosti u prevozu, poput činjenice da je vrata voza fizički nemoguće otvoriti ako je kompozcija stala makar i centimetar van prostora na platformi koji je predviđen za zaustavljanje vozova, osim ako se ne aktivira specijalno dugme, koje u trenucima panike i uzbuđenja napadnuti nemaju prisebnosti i vremena da traže.

Naravno, raspravlja se i o uticaju koje fikcija koja obiluje ciničnim nasiljem i neograničenom agresijom ima na mentalno nestabilne mlade ljude nezadovoljne svojim životom.

Zločin bi mogao i da dovede do ponovnog rasplamsavanja debate o smrtnoj kazni, budući da Hatorijevo nedelo nije prvi primer pokušaja u Japanu onoga što bi se moglo nazvati "samoubistvo smrtnom kaznom" - prakse u kojoj se osoba odlučuje na ubistvo kako bi, dovodeći sudski sistem pred svršeni čin, sebi oduzela život.