Nemačka zatvara oči pred sudbinom svojih staraca

Stariji gospodin već tri godine je u invalidskim kolicima. Njegova supruga boluje od Parkinsonove bolesti. Sami su u kući i njihov život bi bio nezamisliv bez negovateljice iz Poljske.

Ona je tu za sve – pere i kuva za njih, čisti kuću i misli na lekove i njihove termine kod lekara. Živi u adaptiranim podrumskim prostorijama u njihovoj kući i za nju ne postoji radno vreme – uvek je tu.

I njen suprug radi isti posao, nedaleko od mesta gde se ona brine za ove nemačke starce. Njihova deca u Poljskoj odavno su krenula sopstvenim putem, a oni se na svakih nekoliko meseci vraćaju na svoje seosko imanje u domovini.

U Nemačkoj radi najmanje 300.000, a možda čak i 600.000 takvih negovateljica i negovatelja. Pouzdanih podataka nema, jer se mnogi takvi poslovi dogovaraju "na crno".

Pritom je u slučaju negovatelja sa istoka Evropske unije, iz Poljske, Bugarske ili Rumunije, bar njihov boravak u Nemačkoj legalan. U svakom slučaju, takvih ljudi jednostavno nema dovoljno da se podmiri potrebe u Nemačkoj.

Stvarnost nema veze sa zakonom

Zato ima mnogo takvih pomoćnika i iz država van EU. Ali, kad je negovateljica npr. iz Ukrajine, onda tu postoji ozbiljan problem – šta ako joj se nešto dogodi dok tu radi?

Zato postoje veoma "kreativna" rešenja za njihovo zdravstveno osiguranje i zapošljavanje preko raznih posrednika, koji – bar u teoriji – pokrivaju njihovu socijalnu zaštitu.

Postoji mnogo agencija – ne samo iz Nemačke, već i iz Poljske ili Rumunije – koje nude usluge negovanja starih i nemoćnih. Mnogi ipak najviše veruju kad nekoga nađu "preko poznatih". Jer ne samo da je to skupo – nemačka porodica treba računati da će je to koštati bar oko 2.000 evra mesečno – već u tom poslu ima i mnogo drugih problema.

Ne samo da je problem to što angažovani često nisu obučeni negovatelji, već i to što se dešava da oni netragom nestanu s nakitom i vrednostima onih o kojima je trebalo da se staraju.

Dojče vele je razgovarao s jednom takvom posrednicom u angažovanju negovatelja. Ona je medicinska sestra iz Nemačke i želi da ostane anonimna, jer je to čime se bavi na ivici zakona.

Kaže da je sve počelo kada je tražila negovatelja za svoju bolesnu majku, a sada se već osam godina bavi takvim uslugama za krug poznatih ljudi.

Iako se mnogi javljaju za takav posao, nije lako pronaći osobe koje to zaista znaju da rade, kaže naša sagovornica: "Bar 15 odsto onih koji to žele da rade uopšte nisu podesni za taj posao. A ako je njihovo prvo pitanje u razgovoru: 'Koliko kod vas mogu da zaradim', onda odmah kažem: 'Doviđenja'."

Medveđa usluga nemačkog suda

Ima i slučajeva gde nemački poslodavci negovatelje drže kao da su robovi, a jasno je da i oni moraju da budu odgovarajuće plaćeni.

To je i mišljenje najviše nemačke instance za radno pravo, Saveznog suda za radne odnose, koji je nedavno doneo odluku da i strani negovatelji dok rade u nemačkoj moraju da uživaju ista prava kao i njihove nemačke koleginice i kolege.

To znači da moraju da budu plaćeni najmanje koliko je minimalna nadnica u Nemačkoj.

Kad se pomene ta presuda, medicinska sestra s kojom smo razgovarali hvata se za glavu.

U praksi to, kaže, znači da gotovo nijedna porodica u Nemačkoj to sebi neće moći da priušti. Kad bi se brojali svi sati, to bi bilo i 10.000 evra mesečno. "Doduše, samo manji broj njih zaista radi 24 sata na dan, a to znači da bi u tim slučajevima morale da se uvedu tri smene dnevno." To opet onda znači – ne jedna, nego tri negovateljice u domaćinstvu, jer nemački zakon jasno propisuje i radno vreme.

"Takav model nikad neće moći da funkcioniše, a ne može ni da se plati. A da i ne govorimo da Nemci uopšte nisu spremni da rade taj posao", kaže medicinska sestra.

I dodaje da je to i ljudima iz inostranstva medveđa usluga: "Njima je potreban taj posao, oni tim novcem hrane svoje porodice kod kuće. Ako to postane tako skupo, onda stariji ljudi to više neće moći da plaćaju, a negovatelji više neće imati posla. Nikoga ne treba eksploatisati, ali to nije usluga nikome."

Jedina alternativa...

Klaus Fusek je socijalni radnik i autor više knjiga o nezi u Nemačkoj. Njegov utisak je da se u Nemačkoj uopšte ne govori o razmerama tog problema, a pogođeni su čak i sami negovatelji, jer i u njihovim porodicama često postoji neko koga treba negovati. Retko se koja porodica u Nemačkoj nije s tim suočila, i sve one znaju da "zvanični" modeli gotovo uopšte ne funkcionišu.

Da, postoji mogućnost da se dobije pomoć čitavog niza nemačkih organizacija za kućnu negu, ali se to po pravilu svodi samo na posete jednom ili dva puta dnevno, eventualno na pomoć u ličnoj higijeni ili u hranjenju, što za mnoge nemoćne uopšte nije dovoljno. Pa i to se onda papreno naplaćuje.

Postoji i podrška za negu, ali ona zavisi od takozvanog stepena nemoćnosti. Pa i to je, u slučaju privatne nege, jedva par stotina evra mesečno, dok institucionalne službe iz iste te kase dobijaju dvostruko više za mnogo manju uslugu. Sve to ume i da potraje, pa su mnoge porodice odobrenje za povišicu podrške dobile tek nakon što je nemoćna osoba već preminula.

Klaus Fusek upozorava da tek predstoji da stari i nemoćni postanu i pripadnici tzv. "bebi-bum generacije", odnosno oni rođeni između 1955. i 1969. Već sad je sistem na ivici kolapsa, a kad oni budu došli, neće biti ni novca, ni ljudi.

Njegova prognoza je i više nego mračna: "Nega starih i nemoćnih sudbinsko je pitanje za čitavo društvo. U suprotnom ćemo uskoro veoma ozbiljno morati da počnemo da razgovaramo o aktivnim oblicima pomoći pri umiranju, jer neće biti nikoga ko će te ljude da neguje."