Podeljeno nebo Evrope – istorija zapadnjačke arogancije i istočnjačke uvređenosti

Nesreća se ogleda u tome što ne mogu da pričaju jedan sa drugim, jer se ne razumeju. Zapadnjak uvek oseća da mu je uvređen razum, a Istočnjak da mu je povređeno dostojanstvo.

Đerđ Konrad

Istok je, naravno, konstrukt. Takav da Rade Šerbedžija može da mu zahvali za planetarnu prepoznatljivost. Dok zapadna popularna kultura razlikuje sicilijansku od kalabrijske mafije, za istočnjake je dovoljan tvrđi akcenat. Rus, Srbin, Poljak, ko bi sad išao u nijanse.

Jaz koji je najdublje ucrtala Gvozdena zavesa tema je nove knjige nemačkog novinara Norberta Mapes-Nidika. U "Podeljenom nebu Evrope" već je podnaslov sadržaj: "Zašto Zapad ne razume Istok".

Vekovna istorija zapadnjačke arogancije i istočnjačke uvređenosti, piše Mapes-Nidik, ima kambek u ovom veku, poglavito od finansijske krize. Istok se posmatra kao zabušant na kojeg zapadni učitelj može samo da se mršti. Obratno, na Istoku "u kolektivnom nesvesnom počiva slika dekadentnog, moralno propalog Zapada".

Osim arogancije – tako su u Konstantinopolju doživeli Zapadnjake i 1054. kada će se crkva podeliti – Zapadu se prebacuje i cinizam. To je kada tokom Hladnog rata zapadni političari drže govorancije o odbrani slobodnog sveta, a istovremeno podržavaju antikomunističke diktature u Latinskoj Americi ili režim Aparthejda na jugu Afrike.

Poslednjih godina je to kada se migranti, koji hoće u Nemačku, Austriju ili Švedsku, odbijaju na balkanskim granicama, ako treba pendercima i suzavcem. "Taj kordon čini sopstvenu brutalnost izlišnom i tako čuva samodopadljivu sliku Zapada kao humanog i vođenog vrednostima." A zapadni televizijski gledalac može da potvrdi predrasude – Istočnjaci su skloni ksenofobiji.

Podozrenje dve strane ima dugu istoriju, koju Mapes-Nidik pokušava da dočara. Tako se u nekoliko stranica stiže od velike šizme do Hladnog rata, i u nekoliko pasusa preleće rat u Hrvatskoj. Autor je ovom knjigom odjednom mnogo zagrizao.

Koliko je koštala pomoć?

Suština nerazumevanja dva pola je možda u ovih par rečenica: "Zapad vijori navodno jedino ispravnom, univerzalnom istinom, i prema njoj meri ceo svet. Istok ukazuje na svoje posebne interese. Zapad traži potčinjavanje – ne sebi, kako misli, već opštim principima. Istok traži poštovanje – za šta god."

Ali Istok kao da je osuđen da na smenu "radosno preuzima zapadne ideje i buni se protiv njih". Na Zapadu su izmišljeni i parna mašina i štamparija, i kapitalizam i ljudska prava.

U ambivalentnom odnosu prihvatanja i odbijanja smo i danas: ima li, čak i u zemljama endemske korupcije kao što su balkanske, ikoga pri zdravoj pameti ko bi rekao da ne želi pravnu državu uređenu poput recimo Danske? A homoseksualni brakovi? E to već malo teže.

U svetskoj finansijskoj krizi Mapes-Nidik vidi kraj poglavlja radosnog preuzimanja zapadnih ideja. Proširenje EU na istok je (za sada?) gotovo, i istočnjaci su prvi put kritički podvukli crtu. Danas žive bolje nego pre pada Gvozdene zavese, ali se pitaju da li ih put kojim su krenuli čini večnom periferijom Zapada.

Da li su im tzv. strane investicije više pomogle ili odmogle? Koliko su ih platili jefitnom radnom snagom i odlivom mozgova? Čuveni francuski ekonomista Toma Piketi računa da su zapadne firme sa istoka Evrope iznele više profita nego što su investirale i ostavile kroz poreze i plate.

Dok zemlje poput Poljske i Češke stoje na vododelnici, u Srbiji ili Severnoj Makedoniji i dalje se vodi trka prema dnu – ko će zasuti strane investitore sa više subvencija i dublje se ukopati u periferiju.

U tome Zapadnjak vidi samo nezahvalnost. Nemali je broj liberalnih, tobože prosvećenih političara sa Zapada koji su, ophodeći se prema Poljskoj i Mađarskoj, stigli do doskočice: neće naše vrednosti, ali hoće naše pare.

Kako Mapes-Nidik primećuje, u Briselu je za Istok smišljen čitav vokabular. Govori se o "zrelosti", "domaćim zadacima", izveštajima o "napretku". Takav rečnik nije postojao kada su se Evropskoj zajednici 1995. godine priključivali Austrija, Švedska i Finska.

"Odrasli ljudi teško podnose uzore koji neprestano blješte, posebno kad još dele netražene savete, tope se od svoje navodne nesebičnosti i nikako ne žele da čuju da i sami profitiraju od takvog odnosa", piše novinar.

Komšiluk naspram porodice

Mapes-Nidik je jedan od poslednjih Mohikanaca među novinarima sa nemačkog govornog područja koji dobro poznaju Balkan, poglavito prostor bivše Jugoslavije. Devedesetih ih je bilo mnogo, često su nekome držali stranu, ali jedva za prste jedne ruke ima onih koji su nastavili da pišu o regionu i da ga ne gledaju kroz stereotipe.

Ovaj nemački novinar već dugo živi u Austriji, piše za niz medija, između ostalog i za Dojče vele. U karijeri je prelazio granice novinarstva, recimo kada je 1994. postao savetnik Jasušija Akašija, specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Ili kada je, deset godina kasnije, postao portparol nemačkog Bundestaga.

Takav životni put dao je Mapes-Nidiku priliku da knjizi doda zanimljiv deo o različitom poimanju nacije na Zapadu i Istoku. I nacionalna država je izum Zapada. Ali dok je tamo nastajala ukrupnjavanjem recimo germanskih i italijanskih zemalja, na Istoku je nastajala razbijanjem trojih imperija: Austrougarske, Osmanske i Ruske. Iseckanost na manje narode bila je podsticana – tako su carevi i sultan obezbeđivali poslušnost.

Na Zapadu je nacionalnost izjednačena sa državljanstvom. Nacija je neka vrsta proširenog komšiluka.

Na Istoku je nacija proširena familija. "Niko ne bira svoju porodicu. I kad se svađaju do krvi: zauvek ostaju rodbina. (...) Neki rođaci su lojalni porodici, neki je psuju. Na pripadnost ne utiče to da li se porodicom ponosite ili se zbog nje stidite", piše Mapes-Nidik. Možda zato nacionalisti kao posebno lojalni članovi porodice, vrhunskom uvredom smatraju kad nekog nazovu izdajnikom.

Komšiluk funkcioniše po poznatim pravilima, recimo kako i gde se odlaže smeće. Tako i nacija-komšiluk smatra vrhovnim principom poštovanje ustava i zakona. Ko ih poštuje, ko se integriše, postaje deo nacije.

Nacija-porodica isto ima pravila, nekad čak i surova, ali ona ne čine naciju. Tu smo svi naši. Idemo do grada da nešto završimo. Znamo čoveka. Učiniće nam. Ne ide da tamo neke institucije i formalnosti ruše porodičnu harmoniju.

Niko kriv, svi žrtve

Kad smo već kod lojalnosti porodici: tu Mapes-Nidik vidi ključ za razumevanje kulture prećutkivanja, negiranja ili pravdanja zločina pripadnika svog naroda. To je zgodan odgovor na pitanje kako poznanik, koji mrava ne bi zgazio i inače je dobar čovek, relativizuje zločine, čak i one fašističke.

Cilj "nije da se istorija izokrene i da se rehabilituje fašizam. Važno je da se održi neukaljana slika sopstvene porodice. Ako se nešto zlo i desilo, onda samo jer su okupatori tako hteli; naši ljudi su učestvovali tek iz taktičkih razloga, iz naivnost, straha, možda iz slabosti".

Ovi redovi univerzalno su primenjivi na "Hrvate koji tvrde da je Jasenovac bio letnjikovac, Poljake koji zakonom brane da se priča o kolaboracionistima, Srbe koji nalaze opravdanja za Ratka Mladića ili kosovske Albance koji odbijaju mogućnost da je UČK činio zločine".

S druge strane, sopstvena familija koja je, kako smo videli, uvek pasivna, uvek objekat istorije, idealna je za žrtvu. Što veći zločin, to bolje. "Za nacionaliste je priča o genocidu važna: nacija koja je bila žrtva genocida čini da su njeni preživeli, po sopstvenom uverenju, uvek u pravu." U presudi međunarodnog pravosuđa vide specijalni položaj koji treba da ih poštedi suočavanja sa sopstvenom ulogom u ratu.

Pokušaji da se izmeni poimanje nacionalnog ili su neslavno propali ili nisu ni bili ozbiljni. Mapes-Nidik podseća da je moderni otac hrvatske nacije Franjo Tuđman, pre velikog progona Srba, pominjao da će dve nacije, kad izglade račune i svako bude na svome, moći da grade istorijsko prijateljstvo po ugledu na Francuze i Nemce nakon Drugog rata. "Umesto toga, razvila se mržnja prema Srbima u odsustvu Srba."

Ovom knjigom je, kako rekosmo, Mapes-Nidik uzeo veliki zalogaj, ali još ga je dobro i sažvakao. "Podeljeno nebo Evrope" je ipak više namenjeno Zapadnjacima – možda je zato autor prema njima oštriji i ciničniji.

Zapad sebe vidi kao onog koji nesebičnu pčelicu bez čijeg bi rada Istok ličio na Černobilj. Na Istoku ne vide moralno pokriće za takvu zapadnu nadobudnost. Ako je verovati proceni autora, u toku je nova faza u kojoj zapadnjaci osećaju da im se vređa razum, a istočnjacima je uvređen ponos.