Čitaj mi!

Samit G-20 u Saudijskoj Arabiji – oproštaj neoprostivog ili borba za dobrobit čovečanstva

Grupa 20, neformalna asocijacija industrijskih zemalja i zemalja u razvoju, okuplja se ovog vikenda u virtualnom prostoru da bi pretresla strategije za izdržljivost svetske ekonomije u uslovima pandemije. Da nije kovida, našli bi se u Rijadu. Saudijska Arabija je predsedavajući G-20, i to čitave ove godine, ali je u evropskim medijima ta činjenica tek sada postala problem. Po običaju, EU se muči sa prioritetima.

Samit G-20 u Rijadu, odnosno u virtualnom oblačiću iznad Rijada, pretvorio se u političku vežbu o integraciji interesa u vrednosti, i vrednosti u interese.

Veliki mediji unutar nemačkog govornog područja osciliraju između konstatacije da je Rijad domaćin skupa i osude da se državnom vođstvu Saudijske Arabije uopšte daje mogućnost legalne diplomatske promocije. 

Svako ima drugačiji fokus na samit, neki od njih imaju veze sa koronom samo posredno.

Nemački mediji: Kašogi je linija bez povratka

Mediji u Nemačkoj uglavnom zauzimaju moralni stav. Početna tačka, ili linija posle koje prestaje tolerancija prema režimu u Rijadu jeste izrazito brutalno ubistvo saudijskog novinara i aktiviste Džamala Kašogija.

Kašogi je ubijen u saudijskoj ambasadi u Istanbulu pre tri godine. Po optužbama službi od Turske do Amerike, nalogodavac je bio princ Muhamed bin Salman.

Zbog statusa princa, tu aferu je nemoguće otpisati kao privatni obračun: Muhamed bin Salman je istovremeno zamenik premijera (službeno, premijer je sam kralj, ali poslove obavlja zamenik), ministar odbrane i direktni kraljev naslednik.

U komentarima na samit, nemačke redakcije se oslanjaju na dopisnike sa Bliskog istoka. Najoštriji je dopisnik ARD-a iz Kaira, sa tekstom "Diplomatski uspeh i 'sramota'".

Najpre se relativno detaljno opisuje tehnika Kašogijevog ubistva, da bi se onda problem proširio na ljudska prava u političkom kontekstu. Kašogi je bio vrhunac samovolje pretvorene u princip vladavine, ali saudijsko društvo je ranjeno u svim segmentima.

Istina, kaže se u tekstu "to je samo virtuelni sastanak, ali ipak diplomatski poen za Rijad. (...) Skupa sa trkom Formule 1 iduće godine u Saudijskoj Arabiji, to izgleda kao politički oproštaj pravno i moralno neoprostivog".

Reč "sramota" iz naslova je stavljena pod znake navoda, zato što je citat, odnosi se na izjave međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Sramota bi bila uopšte ulaziti u javnu diplomatsku saradnju sa Rijadom.

Dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga iz Bejruta polazi od razočarenja Rijada, prisiljenog da se "pomiri sa virtuelnim sastankom". Ništa od lepih medijskih slika "gde svetski lideri dolaze u Rijad, na noge ramponiranom državnom rukovodstvu".

Saudijska Arabija je predsedavajući Grupe 20 čitave ove godine. Skupovi su se održavali čitave godine, ovaj sada je samo poslednji u nizu, završni test saudijske rehabilitacije u svetskoj diplomatiji. Do početka marta delegacije su putovale u Rijad, posle toga se nastavilo u video-konferencijama.

Kašogijevo ubistvo je bilo činjenica i kad je Rijad dobio interimističku koordinaciju nad G-20. Rijad je posredno priznao umešanost u taj čin. Nacionalni sudovi su u međuvremenu osudili neposredne izvršioce ubistva, iako nisu pratili dalji trag do pravog nalogodavca.

Sve se znalo, odakle onda nemačko iznenađenje nad održavanjem samita?

Obrazloženje u analizi frankfurtskog lista: "Sad kad se zbog pandemije samit G-20 održava samo u virtualnom prostoru, izjave iz organizacija za ljudska prava dobijaju veću težinu. To je sada povod da se osvetle svi slučajevi povrede ljudskih prava u zemlji domaćinu."

Već dugo u medijima nije stajao takav primer vanzemaljske logike: javno se ne bi toliko obraćala pažnja na situaciju sa ljudskim pravima u Saudijskoj Arabiji da se samit ovog vikenda kojim slučajem održavao fizički u Rijadu.

Već dugo, još od vremena kad se ovde pisalo da su kosovski Albanci uništavali crkve u martu 2004. "zato što tada nisu imali perspektivu državne samostalnosti". Inače ne bi. 

ORF: "Korona"; Noje cirher cajtung: "Tramp"

Austrijski ORF najavljuje skup potpuno trezveno i hladno: "Borba protiv korone stoji u fokusu virtuelnog samita G-20 ovog vikenda. Predastavnici vodećih ekonomskih zemalja će razgovarati samo preko video-konferencija. Plan je bio da se sretnu u Rijadu, ali je to osujetila pandemija."

Iz vesti je dalje jasno da Brisel planira da na samitu sakuplja dodatna sredstva za finansiranje sistema Kovaks. Učešće EU na samitu je potpuno pragmatične prirode.

Pozadina: Kovaks (skraćenica od Covid-19 Vaccines Global Access) jeste jedan od stubova borbe protiv kovida. Cilj te globalne paltforme, iza koje stoji autoritet Svetske zdravstvene organizacije (SZO), jeste postizanje pravilne i fer raspodele vakcine/vakcina na ukupno stanovništvo planete Zemlje.

U Kovaksu sudeluju države (184 od 193 svetski priznate), zdravstvene organizacije, nauka, privatni sektor i civilno društvo. EU je do sada u kasicu Kovaksa već ubacila značajna sredstva – 500 miliona evra zajednički, na to dodatno Francuska još 100 miliona, Španija 50, a Nemačka čak milijardu za Kovaks i prateće programe.

Što se tiče većine austrijskih medija, kontroverze su kontroverze, pare su pare, a kovid je katastrofa za sve. Zato EU ide na samit u Rijad, iako ustvari ostaje tu gde jeste.

Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung takođe zauzima pragmatični stav prema samitu, iako se odlučuje za različiti fokus. Centralno mesto u tekstu nemaju ni kovid, ni finansije, ni Rijadovo anahrono vođstvo, već trenutni američki predsednik Tramp.

Ako u naredna dva meseca ne prizna poraz, Amerika će 20. januara imati dva predsednika i stajati pod pretnjom građanskog rata.

U analizi se postavlja pitanje o tome kako će se, u takvom kontekstu američke unutrašnje politike, Tramp ponašati na samitu, budući da je to "njegov poslednji šou na internacionalnoj sceni".

Hoće li praviti probleme? Hoće li blokirati odluke, ne samo one koje se tiču kovida, već i one gde se govori o klimatskim promenama? Sigurno hoće, odgovara se u tekstu.

Kako izaći na kraj sa idejom "najvažnijih" zemalja?

Virtualni samit ovog vikenda i evropske reakcije na njega otkrivaju nesigurnost na četiri plana: šta su to "najvažnije" nacije, kako dalje s koronom, koja je vrednost istine u politici i da li iz lošeg može da nastane nešto dobro?

Osnivanje formata G-20 (1999) nije bez kontroverzi. Funkcionalno, Grupa se ponaša kao praktičnija i mobilnija ispostava Ujedinjenih nacija, samo bez njihovog legitimiteta.

U globalnim razmerama, zemlje G-20 pokrivaju dve trećine stanovništva, 80 odsto kupovne moći i skoro 88 odsto internacionalnog bruto proizvoda.

Iz Evrope u toj grupi sedi čitava EU kao kolektivna članica, uz to još pojedinačno Nemačka, Italija, Francuska, Rusija i Velika Britanija. Tu su Kina i Indija kao najmnogoljudnije zemlje; Brazil i Meksiko kao ekonomije u usponu, Sjedinjene Države kao obavezna zemlja, Kanada i Australija kao najstabilnije, Turska kao najagresivnija, Saudijska Arabija kao zemlja na popravnom.

I tu negde počinje problem sa G-20. Zato je pragmatični stav austrijskih medija najrazumljiviji: Samit G-20 je mesto gde se sakupljaju donacije za dobrobit čovečanstva.

Kako izaći na kraj s koronom?

Do primene vakcine nikako. Ali i u najoptimističnijem scenariju, da vakcinisanje počne u širokom spektru za tri ili četiri meseca, budućnost ostaje nesigurna za sve.

Ne samo zbog negativnih posledica na svetsku i nacionalne ekonomije. U komentarima se, ne samo onima koji se ovde citiraju, otkriva strah od društvenih posledica.

Dovoljno je pogledati silovitu energiju demonstracija u Berlinu sredinom prošle sedmice, čiji učesnici negiraju da korona uopšte postoji, da bi se razumelo da glavna opasnost ove epidemije nije medicinske, već političke prirode.

U tim i sličnim demonstracijama se već izrazito pokazalo raspoloženje koje vodi u vreme pre doba prosvetiteljstva, pre nauke i racionalnog promišljanja sveta.

Kako izaći na kraj sa istinom?

Iako kriminalistički ne do kraja, Kašogijevo ubistvo je globalno, medijski, dipomatski i obaveštajno poznata i neupitna stvar.

Ali ono je samo drastičan primer i inače teškog stanja za inelektualce, borce za ljudska prava, novinare i ostale kritičare koji pokušavaju da se angažuju na nekim od osetljivih društvenih ili političkih pitanja.

Dopisnici nemačkih medija iz regiona govore o nekoliko stotina takvih osoba u saudijskim zatvorima. Poslednji slučaj se tiče aktivistkinje za ženska prava Lužein el Hatlul, koja od kraja oktobra štrajkuje glađu.

U spomenutom tekstu ARD-a, aktivistkinja El Hatlul odražava paradigmatski sudbinu žena u saudijskim zatvorima, gde su one sistematski izložene fizičkom, seksualnom i mentalnom nasilju svojih čuvara.

U takvoj situaciji, Evropa trenutno ima samo dva izbora: ili da sa Saudijcima sakuplja donacije za borbu protiv kovida, ili da Rijadu objavi rat.

Kako izaći na kraj s nestandardnim društvenim promenama?

Koliko god da u Saudijskoj Arabiji ne postoji individualna sloboda ni u zapadnom smislu, ni u smislu uslovnog "Istoka", ako se pod tim podrazumevaju Rusija ili Kina, pozitivnih pomaka ipak ima.

Dok zatvara aktivistkinje za ženska prava, prestolonaslednik i zamenik premijera Muhamed bin Salman je istovremeno značajno popravio opšti položaj žena u Saudijskoj Arabiji. One sada smeju da voze auto, da slobodno putuju, da se lakše zapošljavaju i prave profesionalne karijere.

Princ u tome sledi primer Ujedinjenih Arapskih Emirata, apsolutističke monarhije koja se poslednjih godina iznutra reformiše. Sve je daleko od evropskih prilika, ali takođe i od restriktivnih uslova prošlog veka.

Jednom rukom, princ Bin Salman ograničava slobode najistaknutijih kritičara, drugom rukom širi i garantuje prostore sloboda za društvo u celini, posebno žene.

Time se stvara pravna osnova na koju će se u budućnosti pozivati predstavnici civilnog društva, ženskih organizacija i političkih aktivista. Novi, oni koji tek dolaze, jer ovi sadašnji su uglavnom u zatvorima, u stvarnoj ili unutrašnjoj emigraciji, ili već mrtvi.

Saudijska Arabija se menja nabolje, ali sporo i nestandardno, tako da se slobode ne proizvode demokratski odozdo, već poklanjaju autoritarno odozgo.

Za Evropljane, koji su zaboravili domaća iskustva sa apsolutističkim monarhijama, Saudijska Arabija je izazov koji teško mogu da podnesu.

Zato je pragmatični stav najbolji: Samit G-20 je mesto gde se sakupljaju donacije za dobrobit čovečanstva. O svemu drugom, drugom prilikom.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">