Nacionalizam – ostao nam, ljuljajmo ga

Sa stvaranjem i fizičkim rastom EU, osećaj nacionalne pripadnosti ne samo što nije nestao već se ojačan vratio u centar društva. Evropska politika, većina medija i teorija nacionalizam vide kao retrogradnu kategoriju koja je evropskim narodima blokirala put u budućnost. Nemačka teoretičarka kulture Alajda Asman zahteva vrednosno neutralnu interpretaciju modernog nacionalizma. Sam po sebi, nacionalizam nije ni dobar ni loš.

Svetogrđe o neutralnoj prirodi nacionalizma, Alajda Asman (Aleida Assmann) izgovorila je u Beču, krajem prošle jeseni, na skupu u Institutu za humanističke nauke (IWM), inače akademskom bastionu antinacionalizma.

Sve treba pojasniti: bečki IWM je elitna akademska adresa sa internacionalnim renomeom, mesto gde teoretičari politike i društva iz čitavog sveta razmenjuju mišljenja.

Ideološki gledano, Institut naginje ka humanizmu levice, veruje u progres, u zacrtane ciljeve, propisane vrednosti i dobrotu ljudske prirode. Ispod crte, IWM je normativan, ali istovremeno dovoljno akademski otvoren i za drugačija mišljenja.

Osim toga, Asmanova i nije rekla da je nacionalizam "dobar", samo da kad je već tu, treba razmišljati o mogućnosti da se "otme" iz ruku desničara, šovinista, ksenofoba, jednom rečju svih onih koji neguju suženo sećanje na identitetske momente vlastite nacije.

Stav Asmanove, sada objavljen pod naslovom "Ponovno otkriće nacije" kao tekst u stručnom časopisu IWM-Post za zimu 2019/2020, može se sažeti na sledeći zaključak: Nacionalizam je suviše živahan za jednu prevaziđenu kategoriju. Ili: Nacionalizam treba upregnuti u političke sile dobra, iskoristiti njegovu snagu, emociju, prijemčivost, atraktivnost, da bi se stiglo tamo gde je planirano.

Gledano sa strane, to i nije prihvatanje nacionalizma kao fenomena modernog društva, više nevoljno mirenje s njegovom egzistencijom. Ali, s obzirom na stepen netrpeljivosti takozvanog levog humanističkog sektora prema istorijski kompromitovanim fenomenima kao što je nacionalizam, donekle i sam pojam nacije, to je već veoma mnogo.

Humanistička levica, svejedno politička, medijska ili akademska, nema previše strpljenja za realnost kad se ona ne uklapa u planirano. Zato je poruka Asmanove – nemojmo nacionalizam gurati na granice društva, jer ga time samo bacamo desnici u krilo – ravna tektonskim pomeranjima u društvenim naukama.

Usput, istorija je puna "kompromitovanih" rešenja dobrog zdravlja. Na primer, stari Grci su već negde od četvrtog veka pre Hrista mislili da se demokratija kompromitovala i da je treba napustiti, jer daje pogrešne rezultate...

Nacionalizam – ostao nam, ljuljajmo ga

Alajda Asman, rođena 1947. u Bilefeldu, studirala je anglistiku i egiptologiju. Od doktorata "O legitimnosti fikcije" (Hajdelberg, 1977) akademski se profilisala kao teoretičarka kulture.

Kao kulturni antropolog predavala je na univerzitetima u Konstancu, Beču, Hjustonu, Čikagu, Prinstonu i Jejlu. Istraživački fokus Asmanove leži na teoriji sećanja i ulozi generacija u negovanju memorije velikih grupa, na primer nacija.

Iako se bavi konstrukcijom nacionalnih memorija u evropskom prostoru, Asmanova najčešće argumentuje iz specifično nemačkog iskustva – šta Nemci pamte, kako pamte, šta su zaboravili, šta bi rado zaboravili kad bi mogli i kad bi im se dopustilo.

Asmanova je plodna autorka, pisala je i piše dosta, pa ovde čitaocima dajemo na uvid samo mali izbor njenih knjiga – "Vreme i tradicija. Kulturne strategije trajanja", "Zaboravljanje istorije – opsednutost istorijom. Odnos Nemaca prema prošlosti posle 1945", "Prostori sećanja. Forme i promene kulturnog sećanja", "Duge senke prošlosti. Kultura i politika sećanja".

Glavni terminološki doprinos Asmanove teoriji sećanja i mentaliteta, onako kako je tu discipinu postavio na noge francuski teoretičar Pjer Nora (Pierre Nora), jeste razlikovanje između kulturnog i komunikativnog sećanja.

Kulturno sećanje bi bilo ono koje se prostire preko granica epoha, koje prenosi institucionalizovana pisana reč, tako da stvara normu, obavezuje i vaspitava nacije u svom duhu.

Komunikativno sećanje odnosi se na komunikaciju unutar užih grupa, na znanje koje se direktno razmenjuje među generacijama, obično tri. Misli se na usmene narative u porodičnoj zavetrini, tipa ‘šta je tata radio u ratu’ ili ‘kako se to dogodilo da su dedu ubili Rusi’.

Nacionalni ponos, nova monoteistička religija

Shodno mestu gde je držala govor o aktuelnoj renesansi nacije, Asmanova počinje tako što nabraja sve one stanice u novijoj istoriji gde se politička kategorija nacije pokazala kao nepouzdani, problematični, ratoborni, retrogradni i infantilno brutalni fenomen.

Ali, sve je to nacija, organizovana u kontekstu nacionalizma, ljubavi prema samoj sebi, selektivnog sećanja i ekskluzivnog identiteta uspela da preživi, i eto je opet, kuca na širom otvorena vrata! Kao vitalna društvena veličina, nacija je preživela sve istorijske nedaće, iako neki pod njenom hirovitosti nisu.

Normativni teleološki humanizam je davno otpisao naciju, računa je pod stavkom "uskoro izumrla", pa je sada u šoku da se ona vratila, iako, istini za volju, nikada i nije nikud otišla. Liberalna misao, kaže Asmanova, je zaboravila naciju i prepustila je desničarima i nacionalistima, koji se sad glasno guraju u društveni centar donoseći sa sobom bogato nasleđe i dugo sećanje nacije.

Kad je već kategorija nacije ostala sudbina društvima na početku 21. veka, kao što je bila onima na kraju devetnaestog, kako se aranžirati s njom? Kako je pacifikovati, kako držati u stanju sećanja na ratne pobede i poraze, na heroje i žrtve, ali joj istovremeno oteti razlog za nove ratove, onako kao što se detetu otima lizalica iz ruke?

Jer o tome je reč u tekstu Asmanove, o mitu rata, koji opstaje unutar prostora nacionalnog identiteta, nekad kao vatra, nekad kao iskra.

"Pre deset godina je mađarski pisac Đerđ Konrad rekao da je čitava evropska istorija zajedničko dobro Evropljana, svima dostupna u dijalogu bez nacionalnog ograničenja. Od tada se točak istorije kreće unatrag. U mnogim državama Evrope danas ponovo vladaju stari principi monološke nacionalne države koja se bazira na ponosu i časti i samodovoljno odlučuje o vlastitoj istoriji. Patriotizam ponovo postaje nacionalna obaveza i vrsta religiozne pripadnosti", ističe Asmanova.

"Monološka nacionalna država", ona koja razgovara samo sa sobom i samo sebi polaže račune, kaže Asmanova, uspostavlja kontrolu nad kolektivnim sećanjem. Takvo sećanje sve pojednostavljuje i posmatra iz emocionalno zaposednute perspektive. Kako nije u stanju da podnese ambivalentnosti prisutne u istoriji svake nacije, kolektivno sećanje sve događaje svodi na arhetipove.

Asmanova: "Ponovo vladaju ponos i čast, prastari principi ratničkog društva i nacionalne države. Pasti u te stare mustre, znači da se iz istorije više ne mogu izvlačiti nove interpretacije." Prevedeno: U momentima stresa, nacija ne razgovara. Ona oplakuje svoje žrtve, da bi opravdala nove.

Nacija poseduje ambivalentnu prirodu – ona je brutalna i ona je civilizovana. Može se po volji odlučiti za jedno ili za drugo. "Brutalizacija i civilizacija su suprotstavljene staze na kojima se nacije pokreću, na njima je za koju će se odlučiti. Ne smemo zaboraviti s kojim elanom su se sve evropske države bacile u Prvi svetski rat sa ciljem, svaka za sebe, obnove kroz nasilje. Kako se u tadašnjoj evropskoj političkoj javnosti slavio ulazak u rat? Preovlađujući argumenat je bio da jednu zamorenu kulturu, koja je doživljavana kao degenerisana i feminizovana, treba obnoviti kroz ideal herojske muškosti. U mirnim civilnim vremenima takve političke i medijske kampanje herojskih mitova brzo propadaju. Ali na koliko dugo?", pita se Asmanova.

Kako nacije uspevaju da sačuvaju svoj potencijal za sukob, konfrontaciju, u krajnjoj liniji rat, i da ga kao amanet prenesu svakoj novoj generaciji? Preko kulturnog sećanja i njegove selektivne prirode, zaključuje Asmanova.

Ne u bečkom govoru, već u knjizi "Prostori sećanja", Asmanova koristi jedan citat engleskog filozofa Frensisa Bejkona za metaforu kulturnog sećanja: "Kad se sveća postavi u jedan ugao, ostatak sobe padne u tamu".

Civilizacija je projekat, ne proces

Sad je, naravno, pitanje na koga Asmanova misli kad govori o naciji sa dva alternativna lica, jednim brutalnim, drugim civilizovanim?

Prvo, ona ne pravi razliku između nacije i nacionalizma. Ne zato što je ne zna, već za ljubav jasnoće poruke.

Drugo, ona misli na sve nacije, na naciju kao formu državne i društvene organizacije, na nation-state.

Treće, ona do takve sinteze dolazi preko analize nemačke nacionalne istorije.

Četvrto, u aktuelnom kontekstu "nacionalizma kao nove civilne religije" ona spominje neke istočnoevropske zemlje, poimence Mađarsku i Rusiju.

Peto, u kontekstu ona misli na nacionalističke i desne stranke u Srednjoj i Zapadnoj Evropi, tipa AfD.

Zgražavanje tu ne pomaže, kaže Asmanova. Što normativni humanizam bude naciju i nacionalizam više gurao van rubova društva, to će se oni više vraćati. Dovoljno je prisetiti se da se nacija uvek okuplja oko dva moguća izbora, brutalizacije i civilizacije. Potrebno je kulturnim sećanjem slabiti prvo, jačati drugo.

Taj izbor brutalizacija/civilizacija Asmanova definiše u polemičkom osvrtanju na Norberta Elijasa i njegovu optimističnu civilizacijsku teoriju.

Civilizacija je proces, smatrao je dobra duša Elijas, koji je kao nemački Jevrejin imao svako pravo da civilizaciju proglasi mrtvom posle Holokausta, a nije. Naprotiv, Elijas je zastupao tezu da društva svaki dan u svakom pogledu sve više napreduju na kulturnoj lestvici, i pored povremenih lomova. Diktature, Holokaust, kriminalni politički sistemi – sve su to sporedni narativi humane istorije.

Radio ne radio, civilizacija se produbljuje, smatrao je Elijas. Ne, kaže Asmanova, civilizacija nije proces, već projekat; nije automatika, već izbor. A instanca koja danas obnovljena, osvežena, opet odlučuje o dilemi brutalizacija ili civilizacija – je nacija.
Pomozimo joj da ne zastrani.

Sveća u srpskoj sobi

Asmanova ne spominje Srbiju, ali je njen metodološki aparat dovoljno generički da se može iskoristiti i za analizu aktuelnog srpskog momenta, momenta koji počinje sa Rambujeom i bombardovanjem, kad je u javnosti stabilizovan osećaj žrtve.

Nema sumnje da je Srbija na toj stanici istorije bila žrtva. Nema ni "ali" posle toga. Ono što ima je način na koji se sećanje na taj kataklizmički momenat projektuje u budućnost kao večna žrtva, uvek žrtva. Krv traži krv, barem simboličku.

Početak svakog revizionizma je prost kao pasulj, govorio je američki istoričar Georg Mose (Mosse), još jedan nemački Jevrejin koji je pisao u emigraciji. Kad je rat završen, on tek počinje, govorio je Mose.

Čitalac mora znati da se ovde ne upoređuju nemačka i srpska istorija, samo odnos prema generičkom, opštem "mitu ratnog iskustva" (termin Mose), svaka nacija unutar sebe. To i ne mora biti mit fizičkog rata, dovoljno je održavanje i širenje atmosfere nerešivih konflikata.

Mose, na primer, o revizionizmu kaže: Kad je Nemačka kapitulirala 1918, krenula je u rat. Dobrica Ćosić fenomen revizionizma opisuje na sledeći način: Poratne granice su rovovi novih ratova.

Za sve evropske nacije izrasle iz konstrukta slavne smrti, "kleosa" rekli bi stari Grci, dilema uvek ostaje ista – kada stati, sa čim se pomiriti, kako se sećati, koga autorizovati za sprovođenje mirnodopske nacionalne agende? Ukratko, kako zaista završiti jedan rat, ne na terenu već u glavi?

Tako da se pusti da prevagnu praktični razlozi – da je bacanja srpskih života, da je prezira prema živim Srbima bilo dovoljno. Kleos je neprijatelj moderne srpske nacije.

Aktuelne probleme, one u Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji, ili nepodnošljivi javni diskurs srpsko-hrvatskih animoziteta, ili kako se odnositi prema zajedničkoj evropskoj kući, Srbija može da rešava u svoju korist samo sa civilizacijske nacionalne platforme.

Sporo, polako i strpljivo, hladne glave, u projektima i planovima koji se protežu na decenije.

To nije ni oprost, ni zaborav, samo shvatanje da je nacija odgovorna za budućnost svojih živih barem toliko koliko i za negovanje sećanja na herojske mrtve.

U svojoj nacionalnoj sobi, Srbi su postavili sveće na tačke ratova, sukoba i konfrontacija, a zatamnili sve ostalo. U prostor srpskog kulturnog sećanja je potrebno uneti više svetla. 

Sveće ne, kad je Bejkon to pisao bio je sedamnaesti vek. Na sreću, tu je Teslin pronalazak.

broj komentara 12 pošalji komentar
(ponedeljak, 03. feb 2020, 22:24) - anonymous [neregistrovani]

Браво

Управо тада када је већина била да заборави они су се сетили да им смета Југославија

(ponedeljak, 03. feb 2020, 22:23) - anonymous [neregistrovani]

Само тако

И никако другачије

(ponedeljak, 03. feb 2020, 22:22) - anonymous [neregistrovani]

Лако је делити

Паре без покрића одштампане у европској централној банци, које пре тога нико није морао да заради

(ponedeljak, 03. feb 2020, 22:17) - anonymous [neregistrovani]

Управо тако

Живим на западу више од 30 година и најлакше ми је када се стриктно окренем фамилији у зароним у посао јер је иначе толика количина лицемерства неиздржљива. Наравно као и свуда има часних изузетака, али систем базира углавном на лицемерству и немилосрдној пљачки слабијих. Но пошто је ствар све провиднија а похлепа се не смањује настају проблемчићи типа Брегзит итд.
Предстоји нам веома занимљива будућност са непредвидивим догађањима на сцени лицемера.

(ponedeljak, 03. feb 2020, 18:16) - Rada [neregistrovani]

Nisu se sve evropske zemlje

bacile u Prvi svetski rat-bar Srbija nije. Ona je NATERANA na rat. Dalje, u memoarima čuvenog atomskog naučnika Hajzenberga piše da je on lično, podržavao ulazak Nemačke u rat "da Nemačka konačno reši svoje pitanje". Pitanje je bilo nedostatak kolonija i britansko ometanje nemačke trgoviine-dakle nikakve ideje o "čeličenju nacije i uklanjanju feminiziranih generacija".Ratovi se vode zbog novca. Srbija NE SME da zaboravi svoje žrtve i mora uvek da ima na umu lažljiva i licemerna opravdanja kojima su opravdavani i "Oluja" i sankcije i 1999.-držeći to na umu uvek ćemo znati sa kakvim ljudima imamo posla i kako da se prema tome postavimo bez naivnosti.

(ponedeljak, 03. feb 2020, 08:58) - anonymous [neregistrovani]

Бољка

Највећа бољка нашег патриотизма је што су га киднаповали квазинационалисти који прво не знају правопис матерњег језика, затим не познају сопствену историју и културу, а не мали број њих не зна ни да отпева химну како ваља. То је оно што је најгоре и такви људи су ту идеју овде највише и огадили.

(nedelja, 02. feb 2020, 18:35) - anonymous [neregistrovani]

Svet

Jos nije spreman za jednu svetsku vojsku i vladu bez granica.Bilo bi mnogo zloubotrebe.I ne bi bilo unutrasnje kontrole.

(nedelja, 02. feb 2020, 16:16) - anonymous [neregistrovani]

nije nego

Čekaj malo, ako je nacionalizam raspet na klackalici između civilizacije i brutalizacije, gde se dede ideja o slobodi i autnomiji? Iz koje to perspektive dotična razmatra ovu problematiku kad ne može da zamisli upravo ove aspekte nacionalizma? Imperijalne? Ma jok, to se prosvećenoj Nemici nikako ne može dogoditi.

(nedelja, 02. feb 2020, 11:20) - DAN [neregistrovani]

Nije

A koliko para su dobile nove članice sa Istoka. kako su one izgledale pre učlaska a kako posle. Može napolje ali da vrate pare ! Poljska je samo za poljoprivredu dobila 90 milijardi evra !

(nedelja, 02. feb 2020, 11:05) - anonymous [neregistrovani]

mozda

tako je sada stanje. ali svi zameraju nemackoj jer ima najvecu ekonomsku korist a ostali slepare.Unija je u corsokaku