Čavez – buntovnik, slikar, bejzbol igrač

Ugo Čavez proveo je 14 godina na čelu Venecuele i bio je prvi u nizu levičarskih lidera koji su došli na vlast u Latinskoj Americi u poslednjoj deceniji.

Rođen je 1954. godine kao Ugo Rafael Čavez Frijas u siromašnoj porodici u Sabaneti, na zapadu Venecuele. Želeo je da bude slikar, a zatim i profesionalni bejzbol igrač u američkoj ligi, prenosi američka televizijska mreža Si-En-En.

Njegovo siromašno, ali srećno detinjstvo u ruralnoj Venecueli često mu je služilo kao osnova za anegdote kojima je obogaćivao svoje političke govore.

U kombinaciji sa izuzetnom harizmom, njegovi skromni koreni pomogli su mu da ostvari snažnu emotivnu vezu sa mnogim siromašnim Venecuelancima, koji su ga smatrali poput člana porodice.

Kao bivši potpukovnik, Čavez je proveo veći deo svoje vojne karijere sarađujući sa drugim vojnicima levičarima na rušenju tradicionalnog političkog poretka.

Godine 1992. našao se na čelu prevrata protiv tadašnjeg predsednika Karlosa Andresa Pereza koji je doživeo neuspeh, ali je to bio početak njegove političke karijere.

Kratak politički govor koji je održao dok su ga odvodili u zatvor, sa svojim zaštitnim znakom na glavi, crvenom beretkom, ostavio je utisak na mnoge Venecuelance i utro mu put narodnog vođe.

Nakon što je pomilovan, Čavez je krenuo na turneju po zemlji, a pobedu na izborima odneo je 1998. godine. Za mnoge birače predstavljao je novi početak nakon decenije vlada koje su viđene kao samodovoljne i korumpirane.

Privatni mediji i biznis lideri zauzeli su stav protiv Čaveza, a 2002. grupa opozicionih političara i disidenata iz redova vojske organizovala je puč. Čavez je uhapšen i prebačen u bazu na Karibima.

Dva dana kasnije, lojalni oficiri iz vojske i pristalice vratili su ga na vlast. Čavez je tada optužio SAD da stoji iz puča i rekao da strahuje da bi mogao da bude ubijen.

Kao predsednik uživao je veliku podršku siromašnih zbog velikog ulaganja države u zdravstvene i obrazovne programe, što je finansirano od izvoza nafte.

Podršku je dobijao i zbog konfrontacije sa SAD, koju je okarakterisao kao dekadentnu, ratno huškačku imperiju.

Nekoliko puta je zapretio da će zaustaviti isporuku nafte u SAD, kao kada je optužio tadašnjeg predsednika Džordža Buša da je podržao puč 2002. godine, ali to nikad nije učinio.

SAD je ostao najveće tržište za izvoz venecuelanske nafte, ali je Čavez, takođe, povećao izvoz na tržište Kine i države sa antizapadnom politikom poput Belorusije, Irana i Sirije.

Inspirisan svojim prijateljem i mentorom, kubanskim liderom Fidelom Kastrom, Čavez je, prema mišljenju svojih kritičara, vodio Venecuelu radikalnim putem, nacionalizujući veći deo ekonomije.

Poput Kastra, bio je poznat po svojim govorima, koji su se često protezali duboku u noć. Sopstveni rekord oborio je 2002. godine, govoreći bez prestanka gotovo 10 sati, podseća Rojters.

Čavez se dva puta ženio. Ima tri ćerke i sina. Od druge žene razveo se 2000. godine.

Malo je poznato o njegovom privatnom životu kao predsednika, ali je često pominjao da uživa da gleda bejzbol na TV, da čita i sluša narodnu muziku.

Sredinom 2011. godine saopštio je javnosti da se leči od kancera. Bio je na četiri operacije na Kubi, kao i na isprpljujućoj hemoterapiji i radijaciji. Dva puta je saopštio da je izlečen.

U oktobru 2012. godine je ponovo izabran za predsednika sa 55 odsto osvojenih glasova, ali je bio previše bolestan da bi položio zakletvu za svoj novi šestogodišnji mandat, koji je trebalo da počne 10. januara.

Vrhovni sud Venecuele doneo je odluku da on ostaje predsednik, čak iako se nalazi u bolnici.

Sa Kube je u februaru avionom prevezen u Venecuelu gde je odmah smešten u bolnicu u Karakasu, gde je preminuo.