Александар Маринковић,лесковачка рукометна легенда ,опростио се од терена

Није могао да задржи сузе! Александар Маринковић, рукометна легенда Дубочице, опростио се од активног играња у утакмици против Војводине. Аплаузи, поклони, честитике за играча, спортисту који је активно играо скоро тридесет година, који је вољеном клубу дао све што је могао.

"Тешко је одвојити се од ове публике, од породице, од свих људи," каже Александар, "много ми је тешко, без обзира на године, Дубочица је у мом срцу клуб који највише волим." 

 Рукомет је почео да тренира са 15 година. Са седамнаест посто је члан прве екипе. И данас се сећа свог првог наступа сада давне 1995. године, када је изашао на паркет са играчима какви су били Поповић, Миљковић, Ценић, Миљковић, Пејчић, Петковић.

" То и дан данас памтим, тај деби 27. септембра 1995. године против Пролетера у Лесковцу," прича Александар, "хук и све оно кад сам изашао на терен, тек тад сам схватио шта је то бити играч и каква је привилегија бити на терену пред 4 хиљада људи."
 Маринковић је наступао и за репрезентацију, 4 сезоне наступао је и за Војводину и био један од најбољих играча најбољег рукометног клуба у земљи.
 Драган Момић, РК Војводина Нови Сад, има само речи хвале за колегу: " Изузетан човек пре свега Сале, а поред тога и изузетан играч. Салетова каријера је веома успешна и дуготрајна."

" Изузетно, много добар човек! Младима треба да буде узор, надам се да ће кренути његовим стопама," с поштовањем прича Саша Пејчић, РК Дубочица Лесковац.

 Александар Маринковић или Шеги, како га зову пријатељи, је омиљени лик у Лесковцу. Рукомет је његов живот. Доказао је и да је успешан спортски директор. Уз председника клуба, био је  најзаслужнији што је Дубочица, односно Лесковац, био добар домаћин финалног турнира Купа Србије. Са њим, рукомет у граду на Ветерници може само да напредује. На њему да је открије свог наследника на терену, а то неће бити лако.