Хвалимо се националном, а спремамо интернационалну кухињу

Готово да нема српског ресторана који на менију нема неко интернационално јело за чију припрему су потребни састојци из увоза. У те меније много је теже уврстити домаћа јела са кајмаком, сиром или сухомеснатим производима из непосредног окружења, које странци препознају као нашу домаћу храну. Како то променити, била је једна од тема Фестивала гастрономије и вина на Копаонику.

На петом Винтерфесту, фестивалу вина и гастрономије на Копаонику представило се око педесет излагача. Доминирала су пољопривредна газдинства из Војвођанске равнице и породичне фирме које се баве производњом хране и угоститељством. Осим што су представили своје програме указали су на проблеме који им угрожавају егзистенцију, а због којих су понекада принуђени да послују у сивој зони.

По специјалитетима из јеловника у ресторанима, тешко можемо да закључимо у ком се делу света налазимо. Зашто је то тако, када се на Балкану хвалимо најбољом гастрономском понудом, да ли бежимо од домаће хране или угоститељи бирају лакши пут због компликоване регулативе?

Од производње хране и домаћих специјалитета могло би јако лепо да се живи, да не постоје проблеми у пласману робе. Због неусклађених прописа са Европском Унијом, угоститељи су принуђени да уместо од домаћих произвођача, намирнице купују у великим трговинским ланцима, са сиромашним асортиманом производа за припремање локалних специјалитета, који су најтраженији.

"Они који дођу да пробају нешто домаће, добију понуду роштиљ, пице или нешто слично. Некако смо сви постали интернационализовани. Са друге стране оно што је апсурдно имате велики број произвођача домаћих производа, имате и одређени број брендова", каже Јадранка Бељан Балабан, покрет "Укуси Војводине".

Добре примере имамо у окружењу у Хрватској и Словенији. У Мађарској је породичним фирмама  дозвољено да годишње произведу 2.600 килограма прерађевина од меса и домаћих производа. Да продају у зони од 40 километара од газдинства и у Будимпешти, а да за то плате адекватну порезу.

"На жалост данас је много једноставније у ланцима хипермаркета покуповати намирнице попут васаби соса, алги, него морке које је некада било много у Војводини или Бушу говеда аутохтона. Данас је ситуација у Србији таква да није потпуно јасно, јер нису прописи усклађени између ветеринарских инспекција, санитарних, Министарства пољопривреде, финансија како у ствари мора да наступи млади пољопривредни произвођач. А за нас угоститеље је тај који ће произвести производ који је потпуно локални и који је сигурно аутохтони", каже Александар Самарџија, власник салаша.

Винари су у много бољој позицији због регулатива прописаних новим законом. Зна се која су вина врхунска, са заштићеним пореклом, а која стона.

"Не треба заборавити да смо промоцију вина започели пре 15 година. А оно што сада желимо, то исто и да урадимо са храном", каже Наташа Будисављевић, удружење "Интерфест".

Произвођачи и угоститељи ће морати да се изборе са место у мозаику кампање "52 укуса Србије" коју води Туристучка Организација, али једино удружени, како би имали довољно снаге да се изборе за делотворнији систем.

rts.krusevac@rts.rs
+381 37 438 707

број коментара 0 Пошаљи коментар